Број произвођача домаће хране у Србији расте, а око 6.000 њих поседује сертификат „органски“ који издаје Министарство пољопривреде.
„Само они који имају органски сертификат могу себе да зову органским произвођачима“, каже за Танјуг саветник председника Привредне коморе Србије Вељко Јовановић и наглашава да је произвођачима сертификат изузетно важан јер им пружа боље могућности за пласман на тржишту.
„Реч органски се користи често и паушално и поистовећује са непрсканим и нетретираним. Органски производ је органски и по начину производње и по важећим прописима, по листи дозвољених средстава којима се третира – препаратима који не утичу на биодиверзитет и квалитет земљишта“, рекао је Јовановић за Танјуг.
У Србији постоји шест сертификационих кућа које су овлашћене од Министарства пољопривреде да издају сертификате и са којима произвођачи могу склопити уговор, објашњава Јовановић, а након периода конверзије, који обухвата разне провере и анализе, добијају сертификат и сертификациона кућа спроводи редовну контролу.
„На пример, џем од малине, воћка мора да буде органска али и сама прерада мора да буде сертификована. Ако се додаје шећер он мора да буде органски, а највише пет одсто несертификованог производа, додатка може да се нађе готовом у производу“, наводи Јовановић.
Неки произвођачи су за своје производе израдили сертификате о органском пореклу и начину производње, док други истичу да је једина препрека то што сертификовање захтева додатни новчани издатак.
Купци су подељени, и неки истичу да им је сертификат важан, други ипак, како кажу верују на реч, а има и оних искусних који кажу да се здрава храна препозна.
Већина упитаних каже да независно од тога да ли домаћи производ поседује органски сертификат или не, радије купују храну са села него ону у супермаркетима.
Мали произвођачи домаће хране углавном истичу да је посао почео сасвим случајно, од свега неколико тегли или флаша за пријатеље и познанике, док има и оних који су решили да напусте град и почну да се баве – пољопривредом.
„Били смо подстанари у Београду, и 2016. године смо купили домаћинство у околини Ваљева, са циљем да започнемо сопствену производњу. Већи засад смо направили почетком пандемије, а убрзо је 1.000 теглица џема од шљива испоручено за Београд, у року од пар дана“, испричала је Невена Арнтић из Осладића код Ваљева.
Додаје да су се њени производи ове године нашли и у Чикагу, Канади, Паризу и Бечу, а да планирају и проширење понуде и производње.
„Пре 15-ак дана смо од града Ваљева добили субвенцију од 70 одсто за куповину пасирке за воће и поврће, што ће нам доста помоћи у проширењу и унапређењу посла, рекла је Антићева.
Владимир Радић домаћи ајвар припрема у свом домаћинству у Великој Плани, и каже да је све почело јако давно када је пријатељица његове мајке наручила неколико тегли за зимницу.
Она је замолила мајку да јој припреми зимницу, донео сам тих 10 тегли ајвара код ње на посао, у Београд, њене колеге су пробале, и од тих 10 смо направили 100, присећа се Радић.
У Београд у сезони, каже, готово сваке недеље довозе слатку и слану зимницу, а сада има купце и у Новом Саду.
Довозе и на адресу, те као највећу потешкоћу наводи велике саобраћајне гужве, јер како каже, купаца има много, а недовољно времена.
Што се извоза тиче, нема амбиције, јер, каже – тешко постиже да произведе и за све купце овде, међутим, они који су у посети Србији, неретко домаће производе понесу са собом у повратку у земље ЕУ.
Моја кућа је на аутопуту, ја организујем и доручак, они сврате када крену назад у ЕУ, и обавезно нешто понесу, колико ко може, рекао је Радић.
Из села Рудница у подножју Копаоника у Београд два пута месечно стижу и домаћи сир и зимница, а Ана Карановић каже да свој пут креће око четири ујутру.
Треба нам око 3 – 4 сата до Београда, а радимо и доставу овде од врата до врата. Производња Укуси Копаоника је настала у време короне, огласили смо неке наше производе у једној групи на Фејсбуку и од тада ширимо посао, осим млечних прерађевина сада имамо преко 50 производа, рекла је Карановићева.
Што се тиче избора купаца, каже да не може да издвоји ништа што се посебно тражи, потражња је готово једнака и за млечне производе и за зимницу, џемове, сирупе.
После короне људи су се освестили, схватили да је будућност у здравој храни и здравој чистој води. Не могу да издвојим ништа посебно сви домаћи производи без конзерванса и пестицида се продају, рекла је Карановићева.
Такође каже да немају амбиције за извоз, јер би промене у производњи због веће количине изискивале одступање од традиционалног начина припреме.
Ми смо мали произвођачи све што направимо продамо овде у Београду, а да би извозили то би изискивало промене у нашој производњи не бисмо сигурно могли да пратимо тај квалитет. Ми све обрађујемо ручно без употребе пестицида и хемијских средстава, објаснила је Карановићева.
Као највећу потешкоћу наводи сам пут до Београда, и припрему, односно паковање, које све укупно некада одузме и три дана.
У Београду раде доставу, а за остала места широм Србије, пакете производа доставља брза пошта.
На паркингу код Сава центра у Београду, екипа Танјуга је затекла неколико малих произвођача, али и велики број Београђана који су дошли по своју наручену зимницу, и сви кажу исто – домаћи производи се траже и врло радо купују.
Извор: Танјуг
