Današnje društvo se menja u svim domenima. Stalni priliv novih informacija u opštem korpusu znanja utiče na to da se mnoge teorije redefinišu, mnoga teorijska znanja pojedinaca rekonstruišu, a nova praktična znanja često iz korena menjaju, u gotovo svim delatnostima. Nikada se, kao u našem veku, nije istovremeno događalo toliko različitih promena, u svim područijima ljudskog iskustva i znanja.
Od škole se očekuje da priprema mlade za život.
Istina je da je teško predvideti i preneti na učenika, kvalitet i količinu znanja koje će mu omogućiti nesmetano obavljanje neke delatnosti za ceo radni vek. Gotovo je nemoguće predvideti koje će poslove današnji osnovci i srednjoškolci obavljati.
Stoga je neophodno kontinuiranao i permanentno učenje učenika, učenje nastavnika, učenje škole i učenje sistema.
„Nove informacije stižu i prestižu jedne druge. Ko nije svakodnevno budan i prisutan, brzo će ostariti. A škola koja ostari, umanjuje šanse da se uspešno sporazumeva sa decom. Ko misli da vaspitava i obrazuje decu, mora to činiti na njihovom jeziku, na jeziku njihovog uzrasta i vremena u kome žive.“ – kako je govorio naš proslavljeni književnik Duško Radović.
Nema dobre države bez dobrih građana, ni dobrih građana bez kvalitetne škole
Rezultati studije o obrazovanju – PISA (Međunarodni program procene učeničkih postignuća), govore da su srpskim školama neophodne temeljne promene. Postignuća u sve tri oblasti su za oko 60 poena niža u odnosu na OECD zemlje, što je jednako efektu od nešto više od jedne godine školovanja u zemljama OECD-a. Najbolje rezultate ostvaruju učenici iz istočnoazijskih zemalja: Šangaja, Singapura, Honkonga, Tajpeha i Koreje. Kako navodi BBC, u Šangaju svi veruju u to da je obrazovanje budućnost, pred nastavnike se konstantno stavljaju novi zadaci, a obrazovni sistem zahteva od njih da se stalno stručno usavršavaju i to van svojih učionica.
U razvijenom svetu škole se mere po tome, da li su razvile efikasne strategije učenja i upotrebljiva znanja koja omogućavaju da se naučeno primenjuje u različitim situacijama, uz kritičko promišljanje o sadržajima.
Tamo gde se školi pridaje značajno mesto – prati se da li i u kojoj meri promene, u obrazovanju i društvenom kontekstu u kojem se odvija obrazovni proces, utiču na kvalitet obrazovnih ishoda, a onda se, na osnovu podataka, planiraju i donose odluke o daljim pravcima razvoja.
Postojeći mehanizam u našem sistemu nužno rađa reproduktivna znanja
Uprkos pokušajima da se obrazovanje osavremeni – činjenica je, da su i dalje naši predmeti kao ,,feudi“. Svaki predmet je odvojen, prenosi se do određenog razreda, a svaki razred je jedinica za sebe. Nema kontinuiranog građenja znanja.
Problem čine i školski programi koji, životna iskustva dece ne prepoznaju kao važan resurs u obrazovanju, što otežava učenicima da vide smisao i svrhu gde i kako da primene ono što uče.
Nastavnici se u većini slučajeva, oslanjaju na udžbenike, kao na jedini izvor znanja, a nastava najčešće teče u vidu najprostije isporuke gradiva. Tako da naša škola nije mesto gde se efikasno uči, nego mesto gde nastavnici drže nastavu – „isporučuju“ gradivo i to je u prvom planu- komentariše prof. Ivić u jednom intervjuu objavljenom u listu Prosvetni pregled.
U postojećem sistemu nastavnici ocenjuju ono što učenici ponove. Po jednom israživanju UNICEF-a, uočeno je da između dve trećine i tri četvrtine učenika ima četvorke i petice. Ti rezultati su direktna posledica toga što se ocenjuje reproduktivno znanje. Tako se od programa do ocenjivanja zatvara krug.
Potrebno je prestati sa podržavanjem „bubanja“. Učenje napamet ne bi ni postojalo, kada ga nastavnici ne bi nagrađivali.
Važno je shvatiti da je obrazovanje investicija a ne trošak
Ko to nije shvatio nije obrazovan čovek. Zadatak škole je da nađe način kako da prilagodi sadašnjost budućim zahtevima, kako da obrazuje mlade po meri budućnosti. Samo kvalitetnim školama, usmerenim na nova postignuća, možemo postati članovi ekonomski razvijenih i demokratski stabilnih naroda i država. Da bismo stvorili društvo zasnovano na znanju, školi su potrebni kvalitetni nastavnici koji mogu da obezbede kvalitetnu nastavu.
Dakle, učiti moramo svi i to celog života.
Zato je potrebno pomoći deci da od malih nogu shvate da je učenje preduslov za srećan i uspešan život i da se ne uči samo u školi i samo za ocene.
Kritikujući postojeće stanje, jednom prilikom Duško Radović je rekao: „Sve se menja, ali se škole ne daju.
Moramo se, dakle, truditi da nam škole ne ostare, da deca dolaze u školu svoje a ne naše mladosti.“ , a zatim i ovo: „Ako se već toliko zaklinjemo da nam je od svega važnije aktivno učešće dece u nastavi, ako je zaista iskrena ta naša želja da deca misle, da više razumeju a manje pamte, moramo tražiti konkretne i efikasne načine da decu pokrenemo, zainteresujemo i aktiviramo. Potrudimo se malo, da ne ispadne da više tražimo od dece nego od sebe.“
Nema kvalitetnog obrazovanja bez dugoročnih sistemskih promena
Strategija obrazovanja, koju je osmislio tim stručnjaka – na čelu sa prof. Ivićem – uliva nadu. Ova strategija nema samo vizionarski i strateški značaj, to je i poruka i prilika da se stvori prostor u kojem će se podržati učenje kako učenika, tako i nastavnika, pa sve do zajednice koja uči. Promene koje je pokrenulo Ministarstvo: Nastava i učenje orijentisani na proces i ishode – uliva nadu. Pitanje je samo da li je to dovoljno i sveobuhvatno, da bi ispunilo očekivanja. Teško je nešto u školi promeniti ako okruženje to ne prepoznaje.
Dakle, potrebna je promena konteksta, uloge obrazovanja u razvoju Srbije kao i povezivanja sa EU. Neophodno je obrazovanje videti kao jedan od razvojnih resusa za ovu zemlju i uskladiti ga sa evropskim tendencijama. Kvalitetno obrazovanje nas može odvesti i ka Evropi i ka očuvanju i razvoju nacionalnog i kulturnog identiteta.
Ništa manje važno nije ni pitanje finansiranja, kao ni pitanje decentralizacije u obrazovanju. Dug je niz strateških pravaca….
