Траже се радници за брање малина, у Гучи, околини Ариља, Косјерића, Ивањице, Љубовије ,Бајине Баште, Пријепољу и Прибоју, селима у околини Чачка и Ужица… Стан и храна махом су обезбеђени. Дневница, у просеку, од 4.000 до 6.000 динара (без обезбеђене хране). Управо тако изгледају огласне стране ових дана, али и вапаји малинара који тврде да им се чак и, поред слабијег рода ове године, на такве огласе тренутно не јавља превише радника. Сезона бербе креће половином јуна. Осим неповољних временских прилика које су и те како утицале на овогодишњи род, па ће он бити испод просека, власници малињака жале се и на то да многи користе прилику да оду из земље, чиме се понуда сезонске радне снаге рапидно смањује. Малинари из околине Ариља упозоравају да су хонорари за берача у последњих неколико година у односу на цену малине прилично високи. Прошле године су дневнице биле од 4.000 до 4.500 динара, а већ сада се изнад тог износа, с тим што власници парцела под овим воћем истичу да још не знају каква ће бити цена малине.
Како истиче Божо Јоковић, директор задруге „Агро еко воће” из Ариља, овогодишњи род је катастрофалан, јер су на њега утицале све елементарне непогоде.
– Ипак, и претходне три године пословања су се лоше показале, јер су се велики извозници лоше односили према малини. Мислили су да само они могу да беру малину, малтене џабе. Ипак, од тога нема ништа – каже Јоковић, подсећајући да је највећи „привредни злочин” када је реч о малини направљен 2022. године, када су велики извозници сломили мање произвођаче и производњу малине, као и мале хладњаче.
– Тада су дигли цену рада у небо. То је најлакше тако радити, а сада велики хладњачари и извозници посаде по хиљаду хектара и нађу Непалце, Албанце, Палестинеце. Они им беру за три, четири евра, а нас ко пита – незадовољан је Јоковић.
И остали малинари истичу да су радови у малињацима, али и на плантажама купина и осталог јагодичастог воћа већ почели, али радне снаге нема довољно. Због тога ће за брање бобичастог воћа морати да буде ангажован сваки члан домаћинства. Кажу да посао није баш лак, ради се по десетак сати, сваки дан, али је ипак у сезони веома добро плаћен. Проблем је исти као и лане, млади нису заинтересовани за такве послове, а старији нису довољно продуктивни, што је такође проблематично.
Иначе, тренутно, сезонски радници у Србији највише имају посла у грађевинарству, где су често и највише ангажовани у раду на црно, подаци су Инспектората за рад, али илегалног рада има и у услугама смештаја и исхране, трговине, производње прехрамбених производа… Рад на црно у пољопривреди се организује тако што одређени број радника добије посао на неколико недеља, уз дневнице и обезбеђен смештај и три оброка, али без било каквог уговора о раду. Тако остају и без свих радних права, а дневнице зарађују код газда пољопривредних имања које инспектори рада често и не стигну да обиђу.
Извор: Политика
