Константна малаксалост и нагли скок крвног притиска, били су главни симптоми Маринку Дивјаку из Новог Сада, због којих се пре двадесет једне године јавио на преглед код лекара. С обзиром на то да га ништа није болело, ни слутио није да су му тада већ оба бубрега отказала. Уследиле су године дијализе, и судбински позив за трансплантацију. Уз кућну апотеку, са бројним лековима који спречавају одбацивање органа, од тада живи нормалним животом.
„Живот је сасвим други, не идете више сваки други дан на дијализу, имате доста времена, можете да радите своје послове да наставите са нормалним животом“, каже Маринко Дивјак, председник Удружења трансплантираних Војводине „Пан трансплант“
Пет година је Маринко ишчекивао позив у којем су га обавестили да су му нашли донора, а све то време је одлазио на хемодијализе, и нерадо се присећа тог периода.
„Ја сам путовао сваки други дан у Бачку Паланку на дијализу, то је било страшно мучење, зима, није било ни клима уређаја ни грејања, ишли смо са санитетом који је имао само лежаљке, а када сте прикључени на апарат 4 до 5 сати, јако је фрустрирајуће“, додаје Дивјак.
Ту фрустрацију у нашој земљи и даље преживљава више од 700 бубрежних болесника, који чекају на пресађивање органа. Због мањка донора, тај процес се код нас споро одвија, за разлику од суседне Хрватске, чију стратегију, када је реч о трансплантацијама органа, наш саговорник наводи као позитиван пример.
„Они су направили изузетну националну кампању која је активна нон-стоп. Ми радимо ад хоц, када се десе неки догађаји онда се мало интензивира. Код њих је посебно црква значајна, папа Јован је рекао да све што вреди на овој земљи штета је покопати. Наша црква се нажалост није децидирано изјаснила о томе и то је само један од проблема“, сматра Дивјак.
Недовољна информисаност, дезинформисаност, предрасуде, међу главним су проблемима које наводи и ресорни министар. Иако је држава покренула кампању за подизање свести грађана о значају донорства, још увек немамо, како је истакао, разлога за задовољством.
„Ове године смо имали девет „ДА“ и десет „НЕ“. Њих десет који су могли да буду донори, њихова родбина је рекла да они не желе да они буду донори, то су наши реални бројеви, ми са тим не можемо да будемо задовољни јер замислите да смо имали и тих 10 сагласности, колико би још живота било спашено“, каже министар здравља, Златибор Лончар.
Око 1.800 пацијената у Србији тренутно чека на орган. Ове године је урађено свега 24 кадаверичне трансплантације :16 рожњаче, 7 срца, 5 јетри и 12 бубрега. У Универзитетском клиничком центру Војводине, у којем се од 1986. године раде трансплантације, у протеклих годину дана имали су 14 донора, уз 5 сагласности породица.
„Ја желим да изразим захвалност тим породицама које су имале могућност да сагледају важност саме трансплантације и трансплантационе хирургије, и да у том тешком и тужном моменту схвате да ће тим чином да помогну продужење живота и квалитету живота много већем броју људи у том моменту који чека на трансплантацију у нашој земљи“, каже проф. др Теодора Тубић, Управница клинике за анестезију, интензивну терапију и терапију бола, УКЦВ.
Сваки позитиван одговор, односно, сагласност чланова породице, значајан је за пацијенте који се годинама налазе на листи чекања.
У ишчекивању повећања броја донора и усвајања закона који регулише ову област, од чега зависи и поновно чланство наше земље у организацији „Еуротрансплант“, свако од нас би требало да се замисли над чињеницом да је 20 пута већа шанса да ће нама затребати неки орган, него што ћемо постати донори.
РТВ
