Otkud tako nerealni zahtevi koje roditelji postavljaju pred decu i potreba da im se strogo strukturira slobodno vreme te gde je nestala dobra stara dokolica?
Kako je dvanaestogodišnjaku koji u jednoj radnoj nedelji mora da ispuni sve školske obaveze sa visokim ocenama, dva puta nedeljno nakon škole odlazi na strani jezik, dva puta na trening i jednom na mentalno razgibavanje (kao da sve ovo već nije dovoljno)? I još uz to treba da bude veseo, pristojan, uredan, predusretljiv… Otkud tako nerealni zahtevi koje roditelji postavljaju pred decu i potreba da im se strogo strukturira slobodno vreme te gde je nestala dobra stara dokolica, analizira komentator Tportala.
‘Super smo. Nikola ide na engleski i baš mu dobro ide’, bio je odgovor poznanice na moje pitanje kako je. Nema u tom odgovoru ništa sporno osim činjenice da Nikola ima 10 meseci. Vesela je to baby, mlada 306 dana, okruglih obraza i bistrog pogleda, koja još uvek, pomalo očekivano, ne govori. Nijedan jezik.
Čekajući zajedno da Nikola nekim čudom izbroji do deset ili veselo kaže četiri boje na engleskom jeziku, njegova mama znatiželjno me je upitala: ‘Razmišljamo još o tome da ga upišemo i na ‘mentalnu stimulaciju’ i na jednu fenomenalnu muzičku radionicu. Ti si skroz u tome, šta misliš misliš, je l’ to ok?’
Različiti programi koji se nude gotovo od trenutka kad dete zaplače u porodilištu deo su paralelnog sistema iskustava, vaspitanja, obrazovanja koji prati deo dece i njihovih roditelja do kasne životne dobi. Sistem je taj koji u najvećoj meri koriste porodice iz privilegiranog socioekonomskog okruženja. Taj deo porodica u aktivnosti tog sistema strukturirano i strateški ulaže značajna finansijska sredstva i trud. Sistem je taj koji od trenutka kad deca krenu u vrtić ili školu određuje celokupnu porodičnu dinamiku: od toga što se i kada jede, kada se ustaje i leže, preko toga kada se i kako svađa i miri do toga kada se i kako ljubi i vodi ljubav. A najviše od svega taj sistem utiče na to kako se odrasta.
U najlepšim godinama detinjstva koje mu tek predstoje Nikola će, čim prohoda, biti uključen u neki oblik sportske aktivnosti koje će se menjati u vrtićkoj dobi. Nakon polaska u školu on i roditelji će se odlučiti za jednu od njih.
Juče balet, danas robotika, sutra košarka
Engleski će nastaviti da uči i izvan škole, uprkos činjenici da će strani jezik kao obvezni predmet učiti od prvog razreda osnovne škole. Moguće je da će u nekom trenutku početi da uči i drugi strani jezik izvan škole, iako većina javnih škola nudi učenje drugog stranog jezika od četvrtog razreda. Kako bi bio u skladu s ‘potrebama 21. veka’, od prvog razreda krenuće i u školu za mlade programere usprkos činjenici, ili baš zbog nje, da je od ove školske godine bez osnovnih preduslova uvedena obvezna informatika u 5. i 6. razredu. Kako su mu roditelji baš ambiciozni, Nikola će verojatno pohađati i mnoge naučno neutemeljene i nedokazane programe i radionice usmerene ‘povećanju inteligencije’, ‘širenju sposobnosti pažnje’, ‘razvoju leve ili desne strane mozga’… Isto je tako verovatno da će roditelji Nikolu u trećem razredu osnovne škole upisati u muzičku školu. Na klavir ili gitaru, zavisi od njegovog izbora. Od 2. razreda srednje škole Nikola i roditelji će koristiti usluge privatnih nastavnika kako bi mu ocene bile bolje. Kao maturant, upisaće različite pripremne tečajeve za polaganje ispita državne mature, premda će mu njih besplatno osigurati škola. Što se ne plaća iz svog džepa, nije kvalitetno – što se plati, vredi.
Veliki zahtevi pred malom decom
Napor je to za koji većina ljudi smatra da uveliko nadmašuje uključenost baka i deka, majki i očeva kada su oni bili deca. Koliko ste puta čuli ili sami rekli: ‘Moji nisu ni znali što radim i gde sam. Pustili bi me samo napolje.’
‘Juče balet, danas programiranje, sutra košarka: dokle više moram da je čekam, a malog da ne spominjem. Osećam se, čovječe, kao hrčak u kavezu. Mi zbog svih tih aktivnosti uopšte ne funkcionišemo kao porodica. Majke mi, dođe mi da sve otkažem, posednem sve i da igramo svaki dan Čoveče, ne ljuti se. Više bismo imali od toga’, reči su mog školskog kolege nakon tri piva.
Kao roditelji koristimo ove aktivnosti kako bismo podstaknuli razvoj svoje dece, osigurali im različita iskustva te strukturirali dane. Odabirom aktivnosti istovremeno nadoknađujemo sve ono što mislimo da nedostaje sistemu odgoja i obrazovanja: nedovoljnu modernost, zanimljivost, otvorenost, podzastupljenost umetničkog i telesnog obrazovanja. Uključivanjem dece od ranog uzrasta u sve veći broj aktivnosti zanemarujemo neke vrlo važne zakonitosti razvoja i odrastanja.
Gde je nestala dokolica?
Jednaku korist kao od učenja kineskog ili programiranja deca mogu imati od zajedničke igre u parku i na školskom igralištu, koju neće strukturirati odrasla osoba ili njihov roditelj. Razgovorom s vršnjacima u nestrukturiranim aktivnostima, deca razvijaju toliko neophodne socijalne i komunikacijske veštine koje neće moći ni na kojoj radionici. Sudelovanjem u sitnim nepodopštinama i učenjem o međusobnim odnosima, o moralu i etici naučite više nego što će ih ikada naučiti na veronauci ili građanskom. U svetu izrazito dostupnih informacija koje dolaze s različitih ekrana i svetu u kojem smo im nametnuli potpunu strukturu zanemarili smo potrebu za nečim za čime i sami često žudimo: dokolicom. U strahu od dosade zanemarujemo da je upravo ona često prostor kreacije, inovacije, humora bez obzira na to imaš li 8, 12, 28, 46 ili 93 godine. Nestrukturirane aktivnosti i dokolica prostori su u kojima mlade osobe mogu reflektovati ko i šta su, ko smo mi drugi i šta je sve to oko njih. Dokolica je važna, a nju smo sopstvenim izborom deci ukinuli.
Osnovni razlog za visoko strukturiranje aktivnosti dece i mladih osoba očekivanje je da će naša deca takvim odabirima doći do određene komparativne prednosti u životu. Iskustva za decu biramo zamišljajući idealnu osobu današnjice: onu koja je kognitivno sposobna, usmerena fizičkoj aktivnosti i zdravom životu, onu koja ceni umetnost i izražava se umetnički, onu koja može da komunicira u globalizovanom svetu i ide u korak s razvojem tehnologija. Slika je to osobe za koju bismo često želeli da smo upravo mi sami, a koju toliko nepromišljeno projektujemo u sopstvenu decu. Kao odrasli ljudi u mnogo čemu želimo da usporimo. Postavlja se pitanje zašto isto ne želimo za one u koje se toliko kunemo, svoju decu? Šta je toliko opasno na školskom igralištu? Znamo li šta se događa kada oni bulje u zid ili lupaju lopticom u pod? Hoće li uistinu izgubiti nešto ako ne uče strani jezik i ako ne idu na dve sportske aktivnosti i lažne radionice za povećanje inteligencije s četiri godine?
‘Previše mu je to’, odgovorio sam poznanici dok je Nikoli počela curiti slina. ‘Imam bolju ideju. Zaigrajte Čoveče, ne ljuti se umesto svega toga kao porodica’, dodao sam.
‘Daj, nemoj zezati. Nikola je premali za to’, odgovorila je.
Autor: Voris Jokić
Izvor: Tportal
