Marko Milutinović iz sela Drežnik kod Užica godinama je tražio ženu sa kojom bi stupio u brak, ali kako su godine prolazile, a žene ni na vidiku, odlučio je da se oženi Albankom.
Raspitivao se duže vreme, išao nekoliko puta na Skadar, ali svi su tražili po 3-4.000 evra da mu dovedu ženu.
Onda je uz pomoć snajke, koja je imala rodbinske veze u Albaniji, upoznao dvadestrogodišnju Manjolu. Iako je skoro dve decenije mlađa od njega, mlada Albanka je već pet godina u braku sa Markom, imaju četvorogodišnju ćerku Saru, a uskoro će dobiti i sina.
A kako je Marko otišao na Skadar, kakvi običaji dole vladaju, šta mladoženja mora da ispuni da bi „kupio“ Albanku i zašto se mladi kupuje zlatan lanac, prsten i odelo ispričao je Marko:
- Išao sam nekoliko puta na Skadar, gledao devojke, nijedna me nije privlačila, pa su me pitali kakvu ženu tražim. Ja nisam tražio ženu za provod, već za brak. Imao sam 46 godina kada sam upoznao Manjolu, ali žena koja je prevodila na albanski, rekla je da imam 36 godina. Srećom izgledam mlađe, pa su oni lako poverovali u to.
-
Manjola je tek posle tri meseca, kada smo već uveliko živeli zajedno u mom pasošu videla da sam ’66 godište, a ne ’76. Pa je tada zvala majku i rekla „A, majka, on ima 46 godina, može otac da mi bude“ – priča kroz osmeh Marko početak njegovog života sa Albankom.
– Međutim, Manjola je to brzo prevazišla, godine nisu bitne kada se neko lepo slaže. Kroz tri meseca je naučila srpski, lepo se uklopila, dobra je sa ljudima u selu i ja sam jako zadovoljan – kaže Užičanin.
Marko dodaje da ljudi kada su čuli da se oženio Albankom, rekli su „pa, zašto, baš Albanka“, kružile su priče od „uva do uva“, ali se sve posle smirilo. U selima su uglavnom stariji ljudi, a oni muškarci koji su ostali neoženjeni, teško nalaze ženu koja hoće da živi na selu. Za Albanku se teško odlučuju, prvo zbog nacionalnosti, a drugo zbog novca koji daju onome ko mu nađe ženu.
- U Albaniju odlaziš tri puta, prvi put kada se upoznate. Ako se svidite jedno drugom, onda zakazujete kada će biti sledeći susret. Prilikom drugog susreta, dođete u njenu kuću na kafu, ispod šolje ostavljate 50 evra, takav je albanski običaj, to uzima majka buduće supruge.
-
Onda odlaziš u grad sa njom, njenom majkom i prevodiocem. Tu kupuješ odelo mladi, zlatan lanac i prsten (jer je to takođe njihov običaj), kasnije se vraćate kući na ručak, i posle toga možete da idete – priča Marko o običajima Albanaca.
NE PROPUSTITE
– Tokom trećeg sureta se pravi svadba, u njihovom restoranu. Albanci insistiraju na tome. Na njihovim svadbama nema klasičnog kola i trubača, kao na srpskim svadbama, a mladoženja kupuje venčanicu.
Marko kaže da su Albanke jednostavne žene, vole iste stvari kao Srpkinje, a onima koji kažu da im je skupo venčavanje sa njima, Marko poručuje da su „skupe“ i naše devojke, kao i da su Albanke dosta skromnije.
- Njima je bitno je da je muškarac dobar, da ne maltretira suprugu, ne vole prevaru. One su onaj tip, koje jednom kada odu, više se ne vraćaju. Kod njih je razvod sramota, tako da dobro paze u čiju kuću ulaze. Manjolin brat je kada smo dogovorili da ćemo se uzeti, dolazio kod mene, da vidi gde ja živim.
Nisu im bitne pare, ja nemam kola, idemo autobusom, ali njoj to ne smeta. Isto tako mogu da joj kupim patike za 1.000 dinara, ona se neće ljutiti – govori Marko.
Marko kaže da je pre nekoliko godina trend venčavanja Srba sa Albankom bio mnogo veći, i da deluje kao da se poslednju godinu smanjio:
- Znam dosta Albanki koje su se doselile ovde u Bajinu Baštu, Arilje, Lunovo selo, sada ih ima manje. Nema više ni dole toliko devojka kao pre. Sve je to otišlo po Nemačkoj, Engleskoj, Grčkoj. Moja tašta ima desetoro dece, što je inače normalno u Albaniji. U kući je ostao samo Manjolin brat i snaja, svi su se razišli po svetu – priča Marko o situaciji u Albaniji.
Varaju Srbe koji hoće da „kupe“ Albanke
- Ima tih situacija, ali uglavnom kada ideš preko agencije. Znam čoveka koji je otišao tako, kupio devojku za 4.000 evra. Bila je tu nekoliko dana, otišla za Skadar, navodno po neke papire i više se nikad nije vratila.
Cena ide od 3 do 5.000 evra, a kako ćeš da prođeš zavisi od tebe samog. Ima muškaraca koji kažu „nađi mi ženu, ne pitam za cenu“, voze kola, imaju dobru kuću – oni naravno plate papreno. Te hiljade evra ne idu porodicama tih devojaka, kako mnogi misle već ovim posrednicima koji ti nađu suprugu.
- Problem sa Albankama je što ljudi misle da može bilo ko da ih oženi. Tako mi se javljaju muškarci od preko 60 godina, traže da im nađem ženu, da ne budu sami. Kome da ponudim penzionera, neće ni one sa svakakvim muškarcima – zaključuje Marko.
(Kurir.rs/Telegraf)Prijepolje info
