Usamljenost u savremenom svetu postaje sve češći problem, a najugroženiji su stariji sugrađani i svi oni koji su izgubili voljene osobe. Neretko nas zaprepaste vesti iz crne hronike o preminulim osobama za koje se mnogo kasnije otkrije da su umrli sami u svojim domovima i da niko nije primetio da ti ljudi više nisu među živima, da nikome nisu nedostajali u tom periodu. Mešavima tuge i zapanjenosti prati razmišljanje o tužnim sudbinama tih nepoznatih ljudi, ali podaci izraženi u brojevima, bar kada su u pitanju usamljenost i društvena izolacija, pokazuju još sumorniju sliku i u svetu se već uveliko govori o epidemiji usamljenosti.
Velika Britanija je jedna od zemalja koja je ozbiljnije pristupila ovom problemu. Tokom mandata bivše britanske premijerke oformljeno je i ministarstvo za usamljenost, a organizacija The Campaign to End Loneliness, koja se dosta aktivno i stručno bavi ovom problematikom u poslednjih desetak godina, nastoji da istraživanja i dosadašnja znanja u vezi sa usamljenošću starijih ljudi usmeri na pronalaženje načina kako da im pomognu da ne žive društveno izolovano i da se bolje i kvalitetnije povežu sa drugim članovima zajednice. Upravo su numerički podaci koje ova organizacija iznosi zapanjujući. U Velikoj Britaniji po podacima iz 2016. godine 1,4 miliona ljudi starijih od pedeset godina doživljava usamljenost, a 1,2 miliona ljudi oseća hroničnu usamljenost. Pola miliona ljudi pet do šest dana u nedelji ne prozbori ni sa kim nijednu reč. Često ni ne vide druge ljude. Više od polovine osoba starijih od 75 godina živi samo. Preko 3,9 miliona starijih osoba kaže da im je televizija najčešće jedino društvo. Međutim, prognoze na osnovu dobijenih podataka kažu da će do 2025. godine ova slika biti još sumornija i da će se broj ljudi starijih od 50 godina koji žive sami i osećaju usamljenost povećati sa 1,4 na dva miliona, što je porast od 49 odsto u poređenju sa podacima iz 2016.
Jedno novije istraživanje, objavljeno u novembru u časopisu Aging & Mental Health, a koje je urađeno na University of California San Diego, pokušava da dođe do nekih korisnih odgovora na pitanje kako stariji ljudi mogu da se izbore sa usamljenošću. U pitanju je kvalitativno istraživanje u kome je učestvovalo 30 osoba starijih od 65 godina (65-92) i koji su živeli u stambenom bloku od 300 posebnih domaćinstava, ali koji u svom sastavu ima terene za golf, tenis, kao i prostorije u kojima je moguće organizovati neke zajedničke aktivnosti, kao što su društvene igre, ručni radovi, pozorišne predstave i sl. Imali su nekoliko različitih razgovora koji su snimani i na osnovu toga obrađeni rezultati. Najpre, u prvom upitniku nije korišćena direktno reč usamljenost već se od njih očekivalo da procene koliko se često osećaju kao osobe uključene u zajednicu sa drugim ljudima a koliko kao isključeni i izopšteni iz te zajednice. Zatim su opisivali svoje iskustvo usamljenosti, kakav osećaj ono izaziva. Istraživači su beležili odgovore kao što je osećaj tuge, praznine i nedostatak smisla. Jedna osoba je usamljenost opisala kao osećaj ničega. Pitali su ih zašto misle da su ljudi usamljeni, koji su to razlozi koji dovode do sve veće usamljenosti i otuđenosti i kakvu ulogu u tome ima prirodni proces starenja. Starenje, kako je i očekivano, ima veliki negativni uticaj. Gubitak drage osobe je izuzetno negativno iskustvo, ali isto tako i gubitak pokretljivosti ograničava društvene aktivnosti. Međutim, istraživače je najviše zanimalo koje su pozitivne strategije ovih ljudi i načini na koje se oni bore protiv samoće. Zapravo, od načina na koji se prihvati neminovni i prirodni proces starenja najviše zavisi da li će starost biti faktor rizika za usamljenost ili neće. Jedan čovek je rekao da ako je nekada mogao da se penje na planinu a sada ne može da hoda, onda će ići puzeći. Treba naučiti kako realno prihvatiti novonastale promene, ali ne opterećivati se previše i izabrati filozofiju po kojoj se život posmatra kao tranzicija. Drugi bitan faktor u borbi protiv usamljenosti je solidarnost i pomaganje drugim ljudima. Manje se osećaju usamljeno a više kao korisni članovi zajednice ljudi uključeni u neki dobrotvorni rad. Duhovnost se isto pojavila kao potencijalno zaštitnička osobina u borbi protiv usamljenosti. Zajednički verski obredi osnažuju društvene veze u jednoj društvenoj zajednici, ljudi imaju mogućnost da neko vreme provedu sa drugim osobama.
Takođe je jako bitan prostor u kome neko ima stambenu jedinicu. Stambeni kompleksi koji imaju neke zajedničke prostorije, parkove i terene za sport su neuporedivo bolji, i u urbanoj sredini arhitektonski dobro isplaniran prostor može pozitivno da utiče na ljude i da doprinese manjoj usamljenosti. Inače, jedan od bitnijih nedostataka ovog istraživanja, osim veličine uzorka, svakako je socioekonomski status ovih ljudi, koji su malo bogatiji građani, neka srednja i srednja viša klasa, tako da rezultati ne mogu da budu primenjeni na promenjenim socioekonomskim parametrima ili u različitim kulturnim sredinama, u zavisnosti da li se kulturološki više neguje kolektivni duh ili je dominantnija individualnost.
Fotografije: Unsplash