„Што се грбо роди, вријеме не исправи”, позната је изрека чувеног Валтазара Богишића, коју је сваки правник научио на студијама, а може се данас применити на Закон о извршењу и обезбеђењу (ЗИО). Овај закон увео је у Србију јавне извршитеље с „мисијом” да успоставе бољу финансијску дисциплину и погодну пословну климу, али је за већину грађана донео много неправде, несигурности и сиромаштва.
Строга правила тог закона као да су написана за неку врло богату и савршено уређену земљу и друштво које вековима живи у миру и благостању. С једне стране, ЗИО је успоставио систем извршења који гарантује брзу наплату потраживања, али је, с друге стране, угрозио уставна права на правично суђење и на правни лек, а неки кажу и права на живот и достојанство.
До пре само неколико година, правосудни систем Србије био је оптерећен с готово два милиона неизвршених судских одлука, а сада се бележи изузетно добра ефикасност, уз високе трошкове извршног поступка, баснословне зараде јавних извршитеља и грађане који остају без дома, чак и због дугова који су десет и више пута мањи од вредности њиховог стана, принудно продатог на јавној лицитацији, уз обавезну „мантру” да „жалба на решење не одлаже извршење”.
„И све по закону”, као што каже познати песник из Паноније, „јер ред је ред, а јед је јед”.
Извршитељи у јавним наступима истичу да „само раде по закону”, а тај закон се управо сада мења под пером чланова комисије основане при Министарству правде. У овом министарству је крајем фебруара за наш лист речено да ће нацрт измена и допуна ЗИО бити објављен крајем марта, да би почетком априла стигао званичан одговор да се отварање јавне расправе очекује крајем априла.
На Петом годишњем саветовању јавних извршитеља, које је одржано на Златибору крајем марта, новинари су очекивали да ће чути какве се то измене планирају, али је министарка правде Нела Кубуровић открила само један детаљ – да се одлучује о износу који ће представљати границу између дугова који се могу и који се не могу наплатити принудном продајом некретнине дужника. Није наговештено да ли ће та граница бити сто, хиљаду или можда десет хиљада евра. У сваком случају, поставиће се питање шта је с оним грађанима који су до сада већ остали без крова над главом због малог дуга и да ли ће тај „лимит” имати било какво ретроактивно дејство на оне који су постали бескућници услед примене ЗИО.
Ако се има у виду да је тржиште дугова у Србији огромно и да ниједан дуг више не постоји у „основном износу”, јер су му додате и камате и високи трошкови извршног поступка и награде за јавне извршитеље, онда ће се у многим конкретним случајевима поставити и питање тумачења да ли дуг прелази или не прелази прописани лимит.
Док измене и допуне не угледају светло дана, можемо само да нагађамо да ли је реч о суштинским или само козметичким променама и да се питамо шта ће оне донети задуженим грађанима. До сада је ЗИО донео преко три хиљаде исељења из кућа и станова, више стотина хиљада опустошених текућих рачуна и милионе заплењених покретних ствари.
Комора јавних извршитеља саопштила је крајем прошле године да су извршитељи поступали у близу три милиона предмета. Извршења су у 77 одсто случајева спроведена преносом новчаних средстава, а у 21 одсто продајом покретне имовине, док је само у један одсто предмета дуг наплаћен продајом непокретности.
(Фото Бета/Д. Гојић)
„Иза сваког очајног дужника стоји један много љути поверилац. Ништа се од дужника не узима, него се повериоцу враћа оно што је његово”, рекла је председница Коморе јавних извршитеља Александра Трешњев на конференцији за новинаре крајем прошле године и нагласила да у мање од један одсто случајева долази до принудног исељења дужника.
Управо тај мали број случајева изазвао је највећу медијску пажњу и осећање грађанске солидарности с дужницима који су избачени на улицу.
Многи дневни листови објављивали су из дана у дан драматичне наслове, док је Здружена акција „Кров над главом” свакодневно уживо емитовала снимке „одбране” станова дужника у Београду, од деведесетогодишње бака Маре, која је из четвртог покушаја исељена пре неколико дана из стана у Сарајевској улици, до породице Аксентијевић, која је крајем марта избачена из стана на Новом Београду због дуга за стамбени кредит у швајцарским францима. Окупљени грађани физички су напали јавног извршитеља, а случај је додатно „отежан” чињеницом да је стан на аукцији купио син једне извршитељке. Иако то није противно закону, јер ЗИО каже да у јавном надметању не могу учествовати само чланови породице извршитеља који је поступао у конкретном предмету, медији су истакли да је реч о „спрези” између јавних извршитеља који су се обогатили и сада лако долазе до јефтиних станова.
На првој аукцији, стан дужника се у извршном поступку продаје са почетном ценом од 70 одсто процењене тржишне вредности. Ако нема купаца, онда се на другој аукцији почиње са ценом која износи 50 одсто те вредности. Тако је прописано законом, а „закон је закон, ма како опор био”, као што рече Валтазар Богишић, аутор „Општег имовинског законика за Књажевину Црну Гору” из 1888. године, који правници сматрају узором грађанског права на овим просторима.
Међутим, „и што није забрањено, може да не буде поштено”, написао је такође Богишић. И многи ће се данас, и правници и лаици, сложити с тим, нарочито када је у питању систем извршења у Србији.
Систем је такав да грађанин може изгубити стан јер није уписан у катастар непокретности као власник иако га је поштено платио и има купопродајни уговор. Систем је такав да грађанин може изгубити сву имовину због туђег дуга. Систем је такав да грађанин може годинама сву своју зараду улагати у отплату кредита, а да остане три пута више дужан иако је дуг отплатио у динарима.
Систем је такав да после одлуке Врховног касационог суда да коначно донесе „правни став” о ништавости валутне клаузуле за кредите у швајцарским францима нема одговора на питање да ли се могу поништити и извршења на имовини дужника по овим кредитима. Систем је такав да правне сигурности нема и да несигурност највише погађа најсиромашније и најзадуженије грађане и „гађа” у темеље њихове егзистенције и кровове над главама.
Када су јавни извршитељи пре седам година почели с радом, објашњавали су да се извршење обуставља у случајевима када се „констатује сиромаштво”. Сада се поставља питање да ли су грађани сиромашни онда када нема шта да им се попише и заплени или тек онда када постану и бескућници.
Аутор: Александра Петровић
