3. maj: Svetski dan slobode medija

Odluka o obeležavanju Svetskog dana slobode medija doneta je na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija 1991. godine.

Svetski dan slobode medija obeležava se 3. maja svake godine, a proglasila ga je Generalna skupština UN u decembru 1993. godine, nakon preporuke Uneska.

UNESCO obeležava Svetski dan slobode medija održavanjem UNESCO/Giljermo Kano nagrada za slobodu medija za zaslužne pojedince, organizacije ili institucije koji su dali izuzetan doprinos odbrani i/ili promociji slobode medija bilo gde u svetu.

Nagrada je nazvana u čast Giljermo Kano Isaza, kolumbijskog novinara koji je ubijen ispred kancelarije njegovog lista El Espektador u Bogoti, 17. decembra 1986. godine posle Kanovih članaka koji su smetali kolumbijskim narko-kartelima.

Ovogodišnja tema Svetskog dana slobode medija je “Novinarstvo pod digitalnom opsadom”.

Nikada uzorno pisanje za medije neće izumreti. Novi mediji samo su nova korisna tehnika za napisano, za vidljivo, za fotografisano. Tehnika ne misli. Ona je tu da služi, ako neko misli da će tehnika sama od sebe rešiti ijedan svetski i ljudski problem, mora se razočarati, nije dovoljna samo tehnika, njoj je potreban prvestveno čovek.

Na Svetski dan slobode medija mnogi upozoravaju na ugroženost ove profesije. Novinari često rade u otežanim uslovima, uz povećan finansijski pritisak, nadziranje, prozivanje, pa čak i nasilje zbog toga što obavljaju svoj posao – Ovo je prva i jedina tema kojom se bave razna udruženja novinara. Najviše baš na Svetski dan slobode medija. Udubljivanje u pravi problem medija se dešava retko.

Prvi problem novinarstva – Nedostatak ideje, teži pristup informacijama ili nedostatak volje?

Objave sa društvenih mrežama u medijima sve češće postaju jedini sadržaj vesti čime se krše ustaljene profesionalne novinarske forme. Korištenje društvenih mreža za prikupljanje informacija u novinarstvu je neminovno i ne nužno loše, ali ograničavanje na takve sadržaje je štetno po kvalitet izveštavanja.

Korištenje društvenih mreža za informisanje je odličan alat za novinare, pogotovo onda kada ne mogu drugačije da dođu do informacija. Često postovi i tweetovi budu izvor informacija i za medije. To i nije novinarstvo… ili jeste?

Moć društvenih mreža postala je jasna novinarima i prečesto se koriste ovim vidom preuzimanja i prezentovanja informacija.

Objava sa društvenih mreža sve više postaje u medijima jedina vest, pa to postaje praksa novinara i oni na to navikavaju i publiku.

Realno, društvene mreže su koristan alat za novinare, gde objave mogu biti podstrek za određenu temu koju treba istražiti, analizirati, argumentovati. Nikako da nečija individualna objava bude jedina vest i jedini izvor.

Drugi problem – Sve više medija bez tačno naznačenih informacija o medijskoj kući

Istovremeno, osim sve češćeg prelaska na obrađivanje objava na Fejsbuku, instagramu i ostalim društvenim mrežama, trend nekoliko godina u nazad je i otvaranje informativnih portala, ali samo na društvenim mrežama, koji nemaju jasno naznačeno koja medijska kuća se nalazi iza informacija koje se prezentuju.

Koncept kiša pada, trava raste, gora zeleni, sve je prisutniji u medijima. Sve je više portala koji popularnost stiču upravo na ovom konceptu, sadržaj se prilagodi prosečnom čitaocu, bez potrebe da se baš tom čitaocu objasni i približi stvarnost. Ubacuju se fotografije, izaziva empatija kroz tužne priče, osmeh kroz dečije pošalice i slično. Ovo nije samo slučaj sa nekoliko medija, ovo postaje praksa skoro svih medija. Nije bitna informacija, bitan je broj pratilaca.

Treći problem – Tajno udruživanje na prvi pogled nespojivih medija

Trend tajnog udruživanja nekoliko „takozvanih medija“ više nije ništa novo. Dešava da medij koji na prvi ali i na svaki drugi pogled, običnog čitaoca dovodi u zabludu da je na strani onih koji nisu zadovoljni. Ovi mediji postaju njihovi zagovornici, istovremeno taj isti društveno aktivni medij (na društvenim mrežama) u savezu je sa medijima koji se bave nekim drugim temama, stalno održavaju svoj parcijalni i sebični interes, povlađuju šundu, kiču i medijskom spektaklu. Pratioci, pratioci, pratioci… objavljuju se tuđi materijali, prepisuje, uzimaju fotografije sa drugih medija, jer, može im se, oni postoje samo na društvenim mrežama. Ta praksa traje od nekoliko meseci do godinu, dve, tada menjaju ime (kada dostignu dovoljan broj pratioca) i upisuju se kao redovan internet portal. Više uopšte nije čudno da jedan mali grad ima i preko 50 „medija“ koje realno ne mogu ispratiti ni oni koji su još uvek ostali zainteresovani za to šta ima novinar da kaže. Borba za pratioce, klik, lajk… postali su moto medija. Ne svih, na sreću. Na ovaj način mediji i novinari postaju alati za sve one kojima je takav alat potreban, neki svesno, neki nesvesno. Ali, šteta je već učinjena.

Četvrti problem – Novinari su ugroženi… od novinara

 „Znaš ti zašto“ postala je danas normalna rečenica u razgovoru dva novinara, iako često jedan od njih, stvarno ne zna zašto, ali definitivno je lakše ispaliti tu rečenicu nego izneti činjenice. A činjenice su prvi alat, novinarstva. Tu dolazimo do činjenice da je novinar časna profesija, ali mnogi novinari, priznali to ili ne, počinju da se osećaju kao govnari (izvinite na izrazu), zahvaljujući, pre svega, sopstvenim kolegama. Novinar je sad svako ko ima telefon, pristup internetu i bez problema može da izigrava novinara, na prvom mestu varajući sebe, pa onda sve ostale.

Nema male priče, ima samo malih novinara. 

Kako da objasniš mladom novinaru koji je izašao sa fakulteta i želi da radi, da to nije to, što on misli da jeste? Nemoguće je postati novinar silom, malo je izlizana izreka da ne bira čovek poziv, nego poziv čoveka, ali je tačna. Pa kako smo onda došli do današnjeg novinarstva? Oni koji su imali sreće uspeli su da jedan deo svog života rade ono za čega su talentovani i ono što vole. Verovali ili ne, novinarstvom se nekada bavilo sa dostojanstvom, za nešto dobro, za ljubav prema ovom pozivu, i nikada, baš nikada im nije teško padala mala plata. Novinar je uvek imao moć, poštovanje i malu platu.

Dobar deo budućih novinara želi nešto drugačije, a teško da će to i dobiti.

Naravno da još uvek postoje nezavisni novinari, a to su oni koji rade isto bez obzira na to za koji medij rade. Postoji etički kodeks, postoje standardi kojih svi novinari moraju da se pridržavaju, ali u gomili onih bez standarda, takav novinar se više ne primeti.

Od onih novinara, koje možemo nazvati novinarima (ovde se svi novinari nađu, iako neki nisu ni blizu novinarstva) većina smatra da se bori sa golom egzistencijom. Ono što predstavlja veliki problem za novinarstvo, trenutno, da posla nema za novinare. Lokalni mediji uglavnom zapošljavaju radnike bez dana iskustva, oni su isplativi. Dolazimo do situacije da novinari nisu više u poziciji da mogu da biraju, neki odstupe od svojih standarda jer preživeti je postala vodilja. Ipak, i tu moraju da postoje granice koje ne bi trebalo da se prelaze. Postoji nešto što kalja ime novinara i sve što je do tada uradio nestaje, gubi se kredibilitet i novinar postaje samo jedan od mnogih nevoljenih novinara.

Ne postoje nezavisni mediji, to je upotrebljiva i zvučna floskula. Ne samo kod nas nego i u svetu. Pa zavisni su i od novca, i od vlasnika, i od samih urednika i novinara. Postoje mainstream mediji i alternativni mediji. Postoje zagovornici javnog interesa i zagovornici privatnog interesa (kapitala).

Ako trenutno čitate ove poslednje redove, u manjini ste… čestitamo.

Nastavak sledi. Možda…

Loading Facebook Comments ...

Leave a Reply