“Осамостаљивање деце је важан процес за цео живот, а почиње од раног детињства. Али, ако дете прође тај процес с родитељима или с неким ко га чува, лакше ће се сутра сналазити и кад крене у школу и кад мора нешто сам да уради, где неће бити маме и тате.” – објашњава Ранко Рајовић у емисији Вијугавим друмом са Ранком Рајовићем на Линк Телевизији.
А како и кад осамостаљивање почиње?
Рајовић каже да ти неки први кораци у осамостаљивању почињу већ у вртићу, када дете мора само да се обуче, да се спреми за спавање, да сам о себи брине.
“То је некад било потпуно нормално. Јер, родитељи су имали и по седморо или осморо деце. Ко ће све њих да облачи, купа, спрема за спавање? Они су то морали да раде сами. Данас имамо једно дете које је, практично, као неки кућни љубимац. Спремимо, обучемо најлепше кошуље, панталоне, затежемо да све буде идеално и идемо у вртић. И дете то види. То тако не треба. Дате им ствари и кажете ‘Ево ти овде, спреми се.’ Од најранијих дана вртића.” – каже Ранко Рајовић, оснивач НТЦ програма.
Родитељи добро знају да већина деце не воли баш ујутру да иде у вртић и да одуговлаче тај моменат поласка од куће.
“Родитељи таман да крену, а дете се сети да хоће друге чарапе. Или се поквасио, па му је мокра мајица, мора да се пресвуче. А шта дете заправо ради? Оно помера одлазак у вртић јер жели да још мало буде код куће. То родитељи који имају малу децу знају јер већина то ради. Зато се увече спрема шта ће дете да обуче, да обује, да понесе. Нема ту сад ујутру шта ћеш, па он онда неће ништа. Нека дете и бира, али увече, не ујутру. Ујутру мора имати довољно времена да се обуче, да опере зубе, па и да на поласку веже пертле да не жури. Јер задатак детета је да научи да веже пертле пре школе.” – тврди Рајовић.
Шта све дете треба самостално да ради до поласка у школу?
Кад дете треба да крене у школу, одједном се појави низ проблема које треба решити. Једно од тих питања које родитељи себи постављају је и одлазак у школу и то да ли дете треба да иде само.
“Морамо да га пустимо што пре да иде само. Наравно да сваки родитељ има страх. Ево мој пример. Ја сам са својим сином неколико дана пре него што је кренуо у први разред сваког дана по неколико пута ишао до школе и назад. Он до школе мора да пређе три велике раскрснице и још два мала пешачка прелаза. Први дан смо ишли заједно, а други дан је он ишао корак испред мене и да ми говори шта ради – сад ћу овде да станем, чекамо зелено светло. Ја идем иза њега, на корак. То му се јако допало, па смо тог дана пет пута ишли до школе и назад. Трећи дан га пуштам да иде испред мене неколико метара и видим да све лепо гледа, ради како треба. А кад је почела школа, отишао сам још два- три пута с њим и онда је кренуо потпуно сам.
Ранко Рајовић каже да зна да није лако да пустите дете кад сви знамо да има несавесних возача. Зато би у околини свих школа требало да се поставе камере и да се за свако прекорачење брзине одмах одузима дозвола на два-три месеца. То се, каже он, у свету ради.
Најбоље је, тврди Рајовић, да родитељи провере да ли у згради или у улици има још неко дете које иде у исти разред, па да могу да се пре школе нађу и да иду заједно и да се заједно врате.
“Али је за дете то велика срећа. Замислите ви дете од шест или седам година које само одлази у школу, какво је то самопоуздање. А с друге стране имате децу коју родитељи возе до 10. или 11. године. Сећам се, радили смо истраживање у Суботици. Град на равном, свака школа је најдуже 10 минута пешака. Пре осам година смо дошли до податка да око 50% деце у четвртом разреду родитељи сваког дана возе у школу и враћају. То је дете од 10 година. Зашто их возе? Да ли журе? Да ли имају страх? Тај пут до школе је развој детета и зато говорим родитељима – дете које иде до школе, још ако има групо од 5, 6 друге деце, они могу успут да се играју неких својих игара. НЕкад је то био ластиш, кликери. Пустите их јер то није само пешачење од куће до школе. То је један живот који траје тих пола сата. Ми не можемо децу да држимо под стакленим звоном до 10. године.” – објаснио је Рајовић.
А кад крену у школу?
Кад је дете кренуло у школу, погрешно је веровати да је школа тад његова једина обавеза. Ранко Рајовић говори и о томе какве обавезе би код куће требало да има један школарац, јер то више није мало дете.
“То су сад ученици, а сваки ученик мора да има обавезе код куће. Да ли ће да прави салату, да помаже око ручка, да поправи свој бицикл. То је посао детета, не може да нема обавезе. А свака обавеза је један корак ка осамостаљивању. Да ли ће да меси тесто, да ли да круни кукуруз ако живи на селу или да причува овце, обавезе морају да постоје. Ми смо некад у школама имали домаћинство, тога сад, нажалост, више нема. Али то су важне вештине и дете то треба да ради код куће.” – рекао је Рајовић.
Он додаје да је посао родитеља управо да не штеде дете јер дете, као део заједнице, мора да ради и да доприноси, а не да седи.
“Био је у школи, вратио се, завршио домаћи и шта сад? Нека се игра, треба да се игра, али да има и обавеза. Не мора то бити пуно али да зна да нешто од њега зависи да ли ће бити урађено.”
Кад би дете могло да преспава код пријатеља?
“Нисам за то док су мали, осим ако је нека баш блиска породица, па се познају, посећују. Кад дођу у пубертет, они то онда желе, али онда морају прво родитељи да се упознају. Не може дете да иде негде, а да родитељ не зна где и ко ће бити тамо. Ако је то неко друштво које се познаје, заједно иду на излете, екскурзије, онда се може дозволити. Али и тад, под надзором.” – каже Рајовић додајући да сад имамо апсурдну ситуацију где родитељи излазе из стана кад детету долази друштво да преспава.
“Зато је мој савет родитељима, ако ваше дете одлази негде да преспава, морате знати ко је то дете, ко су му родитељи, а исто тако ако дете долази код вас да преспава. Онда сам за. Али чак ни тад, с тим не треба претеривати.” – закључује Ранко Рајовић.
Цео видео можете погледати https://www.facebook.com/watch/?v=986829865231646
