Уколико има много нежења, а тако мало знамо о њима. Друштво их је прихватило — финансијски успешни мушкарци који уживају у таквом начину живота, вечерама, кувању, путовањима и сексуалном хедонизму. Но психолози који су проучавали срце и ум озлоглашених нежења, заклетих да пред олтар неће крочити ни под претњом смрћу, старијих од 40 година, упутили су јавни савет женама које их јуре због брака: заборавите на то.

За оне који су ову годину завршили обновљеном заклетвом да брак није за њих и у нову улазе са амбицијом да избегну још један покушај да буду везани печатираном изјавом о животу удвоје, тих 365 дана не морају да значе испуњење стереотипних тврдњи о потпуној срећи и ослобођењу, али ни о тоталној мизерији и покајању. То чак не мора да буде ни тотална несрећа за оне који су сањали о животу удвоје и о томе да промене баш тог заклетог нежењу.

Толико има много нежења, а тако мало знамо о њима.

Друштво их је прихватило — финансијски успешни мушкарци који уживају у таквом начину живота, вечерама, кувању, путовањима и сексуалном хедонизму. Они су обавезно спортски активни, и проналазе време да повремено или чак често буду у друштву лепих жена, али привремено. Многи од њих поклекну, па је тако и Џорџ Клуни својевремено доживео да му неко изговори: „Ето, долијао си, кад-тад.“ Можда делује као да се сви кад-тад променимо, па и ти мушки усамљеници.

Психолози који су проучавали срце и ум озлоглашених нежења, заклетих да пред олтар неће крочити ни под претњом смрћу, старијих од 40 година, упутили су јавни савет женама које их јуре због брака: заборавите на то.

„Ако сте у вези са средовечним заклетим нежењом, не очекујте од њега да се промени“, каже  психолог са Универзитета  који је посматрао групу хетеросексуалних нежења старости од 40 до 50 година. Уколико обоје цените независност, то може да буде океј. Али ако желите брак, клоните се таквих.“

Доктор  је одлучио да проучава нежење јер се тако мало зна о томе шта њих карактерише. Психолози су дуго веровали да мушкарци имају тенденцију да бирају супруге које су мање образоване и друштвено привилеговане у односу на њих, док су жене бирале обрнуто. По овој шеми, они који се нису женили, били би баш на самом дну лествице. Али све је мало сложеније од тога. Стереотипи о разлозима као што су алкохолизам, моћ, пасивност и ментална болест описивали су нежење и разлоге због којих су сами, што ипак спада у шовинизам.

Ова истраживања  завршила су и на столу стручњака из Америчке психолошке асоцијације у Сан Франциску. Уз врло важну напомену: ти мушкарци нису женомрсци, немају фиксацију стечену од родитеља, нису радохоличари нити дивљи плејбоји. Они су прилично нормални. Али, као група, понашају се према другима на начин који се завршава тако што други бивају изоловани, а они остају с имиџом недодирљиво мистичних.

Иако је прелазак из века у век донео и другачији планетарни поглед на брак и сексуалност, иако су жене и мушкарци тема скоро свих серија, врло мало се зна о онима који никад не ступе у заједницу, тако бар тврди др Тимоти Брубакер са Универзитета Мајами у Оксфорду. Њихов поглед на живот је потпуно другачији од оних који се венчавају, разводе или остају удовци.

Сви имамо начин понашања који нам помаже да се изборимо са анксиозношћу која прати блискост и емотивне везе. Али нежење имају три начина испољавања тих тескобних емоција, тј. одбрамбеног механизма понашања: избегавање, изолација и искривљење — који задржавају људе на дистанци, али ипак надохват руке. Тиме што остају сами, нежење остају у сигурној зони — њихови одбрамбени механизми не бивају изазвани.

Упркос бројним сумњама, многи мушкарци који се никад нису женили, осећају задовољство својим животима док практикују ове одбрамбене механизме, каже др Вилер. Оскар Вајлд је рекао да богате нежење треба дебело опорезовати. Јер није фер да су неки мушкарци срећнији од других. Али другима ипак није потаман и волели би да промене начин живота, иако не знају како.

Компаративно истраживање које се односи на неудате изнад четрдесет — интересантно је како за жене тај израз гласи „уседелице“ или „баба девојке“ или „удаваче“, док је код мушкараца „заклете нежење“, што звучи као супериоран став — показује драматично другачију слику, бар према психологу др Јанис Вицел са Института за породицу у Чикагу. Такве жене су често — гле чуда — изузетно срећне и имају богатије емоционалне животе, чак и без тог брака за који верују да је сан сваке жене, тј. удаваче. Много срећније и испуњеније него њихови мушки такмаци.

Управо због тога тај став „нећу да се женим“ — али и одлука најозлоглашенијег нежење од свих Џорџа Клунија да поклекне и ту титулу пренесе на Леонарда Дикаприја — сматра се пролазном фазом „јер сви кад-тад долијају“ и због тога није дуго привлачио пажњу психолога као појава, више као проблем. Тај тренд је кренуо са скоком образовања и добро плаћених послова за жене и променом у друштвеној клими и ставовима о браку. Мада, нежења је одувек било.

Реални фактори због којих неко бира чамац за једног, ипак, јесу особине личности и понашање научено од осталих чланова породице и блиског окружења, тврди др Вилер. У великој већини случајева, мушкарци који се не ожене до четрдесете, тешко ће икада ступити у брак. Студија о тим нежењама била је мала, али пилот-покушај да се објасни психолошка мотивација нежења.

По завршетку испитивања др Вилера, мушкарци су отворено говорили о својим ставовима, перцепцијама, веровањима, искуствима и намерама. Већина њих је имала најмање једну озбиљну везу, и то не само сексуалну. Неки од њих су о разлозима прекида говорили сасвим отворено: уплашили су се да ће изгубити контролу над сопственим животом, стилом и начином живљења. Они су изразили дубок страх због тако блиских односа. Интересантно је да ниједан од њих није имао аверзију према браку, чак две трећине њих су оставили могућност да се некад ожене. Али то се не дешава увек и нису све приче бајка о Клунију и Амал.

Вилерова студија је показала да се само један од шесторице заклетих нежења изнад четрдесете икад ожени. Интересантно је да они дају јединствене интерпретације у Роршаховим тестовима и њихова перцепција није толико прецизна, што указује на снажан индивидуализам и нереално размишљање. На пример, иако многи од њих нису у озбиљним везама, рекли су да верују да ће се на крају оженити, кад-тад.

„Не видим ништа погрешно код мушкараца који осећају да доживотна посвећеност истој особи није за њих“, каже психолог др Кристина Виљареал. „Многи воде испуњен и богат живот иако се никад не ожене. Остати сам је одржив избор за људе који тако осећају и апсолутно прави избор за оне који осећају да их брак унесрећује.“ Током терапије са мушкарцима, и разговарања о овим питањима са заклетим нежењама, докторка каже да је схватила шта су њихови уобичајени разлози због којих остају неожењени. Ту долазимо до уобичајених предрасуда.

Заједнички мит о савременим нежењама је да ниједан од њих није заинтересован за дуге везе. Неке нежење верују да желе „једног дана“ брак, али наведу низ разлога због којих настављају да буду самци. Неки страхују да ће васкрснути болна искуства из детињства, други да ће направити грешку у избору, трећи желе што дуже да живе животом у каквом уживају. Дилема за њих је да ли да буду лицемери: иако стабилан однос има својих предности, некад је жеља за сексуалном разноликошћу и слободом много јача. Ту долазимо до тога да мушкарац бира да ли ће ући у брак и варати или се неће упуштати у ту авантуру. Кристина Виљареал каже да неки ипак изаберу да не уђу у брак јер је он тежак рад, а нежењина основна стратегија је да избегне то.

Интересантно је да је поменути др Вилер у тренутку истраживања имао 34 године и био нежења. „Али кад напуним 40, вероватно ћу проучавати људе од преко педесет.“ Изгледа да се у међувремену оженио.