Krsna slava mnogih pravoslavnih Srba, Đurđevdan, proslavlja se šestog maja, odnosno 23. aprila po starom kalendaru. Njime se obeležava uspomena na Svetog Đorđa, koji je rođen krajem trećeg veka nove ere, u bogatoj hrišćanskoj porodici. Najlepšu i najdragoceniju uspomenu na ovog sveca predstavlja manastir Đurđevi stupovi, kojeg je u 12. veku podigao srpski kralj Stefan Nemanja.
Simbolična pobeda nad aždajom
Nakon što je rano ostao bez oca, Đorđe se seli sa majkom u Palestinu, zemlju gde je živeo i propovedao Isus Hrist. Posedovao je lepotu i stasitost, ali i sjajne moralne osobine: plemenitost, poštenje i hrabrost. Kao takav, nije mogao da ostane nezapažen. Pošto je postao vojnik, na svim ikonama je prikazan kao ratnik na konju, sa kopljem u ruci.
Duboko je verovao u Hrista, pa se suprotstavio čak i samom caru Dioklecijanu, koji je progonio hrišćane. Zbog toga je osuđen. Poznato je da su se na njegovom grobu kasnije dešavala razna čuda, a mnogima koji ga poštuju i slave – javljao se u snovima.
Aždaja na ikoni simbolizuje mnogobožačku silu, koja je “proždirala” nevine hrišćane.
Običaji
Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo. Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika.
Ovaj praznik smatra se za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve.
Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili “berićetni” – “Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru”. Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore.
Takođe, opletu se venčići od “đurđevskog cveća”: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.
Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – “da bi se sačuvali od grada” (slično krstovima od badnjaka za Božić).
Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa, pa se to zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.
Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko). Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem.
Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na “đurđevdanski uranak”, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće; obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.
Na Đurđevdan ne valja spavati, “da ne bi bolela glava”, a ako je neko spavao “onda na Markovdan da spava na tom istom mestu”.
Izvor: Dnevno.rs
