Formiran je i nacionalni tim za prevenciju seksualnog nasilja nad decom. Obrazovni paketi za učenje o temi seksualnog nasilja su pažljivo i stručno pisani na oko 700 stranica, i štampani kao uputstvo i literatura nastavnicima na ovu, i te kako važnu, temu.
Međutim, Minisarstvo je obustavilo njihovu primenu. Digla se „javna hajka“ na sadržaje ovih Paketa. Mnogi neupućeni su površno i selektivno komentarisali određene delove Paketa – od kojih su ih podilazili žmarci.
Međutim, ćutanje i potiskivanje je proizvelo da nas sve mnogo više podilaze žmarci kada čujemo šta deca preživljavaju – a znamo da možemo mnogo da učinimo da se to spreči!!
Umesto toga – pobedila je društveno opasna konzervativna reakcija na Obrazovne pakete i pokazala svoju neodgovornost i nemoral.
Da li je moguće da u 21. veku, u našim školama, seksualnost i dalje ostaje tabu tema?
Ogromni otpori jednog dela javnosti i jednog dela roditelja, koji su burno reagovali na samu pomisao da se u školi govori o seksualnom vaspitanju, zaustavila je uvođenje ove važne teme u naše škole. Čini se da je nekima lakše da deca o tome uče na nekom drugom mestu – koje, složićete se, nije ni pouzdano niti prilagođeno uzrastu deteta!
Osnove seksualnog vaspitanja, odnosno prevencija seksualnog nasilja nad decom, je lekcija nad lekcijama – koju škole, uz podršku nekih roditelja, prepuštaju slučaju.
O seksualnom zlostavljanju se priča uglavnom kada se dogodi nekome tamo. I svi drugi ne smatraju to svojim problemom, misleći da su zaštićeni i da je to, eto – redak slučaj.
Međutim, statistika govori da se dešava mnogo češće. Nacionalna studija o problemu seksualnog zlostavljanja dece koju je realizovao Incest Trauma Centar – Beograd i Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, ukazuje na činjenicu da na uzrastu od 10 do 18 godina, u svakom školskom odeljenju u Srbiji postoje 4 deteta koja su preživela neki vid seksualnog nasilja. Samo 7% njih prijavi slučaj nadležnim službama. To stvara iskrivljenu sliku o realnosti i zamagljuje uvid u hitno reagovanje – kako bi zaštitili decu.
Ako je škola dužna da decu pripremi za život, a jeste – životnije teme od ove nema. Pa zašto škole ćute?
Polemisati o seksualnom vaspitanju, možemo samo u sklopu ljudskih odnosa, jer samo tako možemo razumeti važnost seksualnosti za srećan život. Ovde se nameće problem nepripremljenosti roditelja, a potom i nastavnika.
Pitanja su mnoga: Kada, Na koji način, Kako i Kakve odgovore dati detetu – kada je ova tema u pitanju.
Dragoceno je biti spreman i pokazati ozbiljnost, kada dete (na bilo kom uzrastu) samoinicijativno započne razgovor o ovoj temi. Tako roditelji, a kasnije i nastavnici zadobijaju trajno poverenje dece. Pitanje otvorenosti i iskrenosti je odlučujuće za dalju saradnju. U suprotnom, dete će, pre ili kasnije, te informacije potražiti na drugom mestu i dobiti banalnu, ružnu, a možda i zastrašujuću sliku o ovom važnom segmentu života!
Ako dete ohrabrimo da govori o ovoj temi – postajemo bliži sa njim. Povećavamo šansu da prijavi bilo kakvo neprijatno iskustvo, odbacujući veo srama i krivice – koju ne treba da ima i oseća. Ako smo pripremljeni na konkretne odgovore, odnosno spremni na pitanja, deca neće imati potrebu da ih čuju i na nekoj drugoj strani.
Inicijativa za temu seksualnog vaspitanja i prevencije seksualnog nasilja nad decom pripada školi.
Zlatno pravilo je da za ovu temu treba prvo obučiti: vaspitače, učitelje i nastavnike, zatim roditelje, a nakon toga i decu. O seksualnom nasilju ćutimo, misleći da tako štitimo decu, a u stvari štitimo nasilnike. Ako ne pričamo o nasilnicima i nasilju, oni će imati odrešene ruke za svoje delovanje.
U školi treba da se priča o seksualnom vaspitanju i seksualnom nasilju, da bi deca znala kako da se ponašaju jedni prema drugima.
Treba napraviti jasnu razliku između šale i nasilja.
Treba raditi na tome da se nešto ne desi! Kada bi se u školi više pričalo na ovu temu – deca bi imala veće poverenje u odrasle. Od malih nogu deca treba da se uvode u priču o seksuanosti. Za svaki uzrast postoji određeni nivo i način prilaženja ovoj tematici. O ovome ne treba da se ćuti. Incest trauma centar – Beograd i Ministarstvo prosvete su uradili Obrazovne pakete za učenje o temi seksualnog nasilja nad decom.
Od vrtića do fakulteta, iz udžbenika i raznih predmeta, treba da učimo decu i mlade kako da prepoznaju i reaguju u situacijama seksualnog nasilja.
Formiran je i nacionalni tim za prevenciju seksualnog nasilja nad decom. Obrazovni paketi za učenje o temi seksualnog nasilja su pažljivo i stručno pisani na oko 700 stranica, i štampani kao uputstvo i literatura nastavnicima na ovu, itekako važnu, temu. Međutim, Minisarstvo je obustavilo njihovu primenu. Digla se „javna hajka“ na sadržaje ovih Paketa. Mnogi neupućeni su površno i selektivno komentarisali određene delove Paketa – od kojih su ih podilazili žmarci.
Međutim, ćutanje i potiskivanje je proizvelo da nas sve mnogo više podilaze žmarci kada čujemo šta deca preživljavaju – a znamo da možemo mnogo da učinimo da se to spreči!!Umesto toga – pobedila je društveno opasna konzervativna reakcija na Obrazovne pakete i pokazala svoju neodgovornost i nemoral.
Najvažnije je da deca znaju da prepoznaju razne vidove nasilja i da znaju kome mogu da se obrate za pomoć. Dalje je od presudne važnosti da država stvori pouzdane mehanizme za reagovanje na prijave nasilja. Slučaj iz Brusa, nas podseća i opominje, da mehanizmi ne funkcionišu kako bi trebalo! Žrtvi treba mreža podrške, jer je potrebna velika hrabrost da se kaže naglas šta je sve preživljeno.
Sama osoba, koja je dugo trpela zlostavljanje i pretnje, je iscrpljena, uplašena i ne može sama da izađe iz svega toga.
Kada se neko ohrabri i progovori – to je dobra poruka svakoj žrtvi da ne ćuti.
Da se obrati nekome, kome veruje i u koga je sigurna da će razumeti i preduzeti dalje korake. Zato recite nekome, nađite osobu od poverenja, prijavite pre svih policiji. Nasilje je društveni problem, država ne sme da ćuti! Nasilje ne prestaje samo. Seksualna zloupotreba dece je zločin!
Tekst preuzet sa sajta
