Kvalitet domaće maline prepoznatljiv je ne samo u Evropi, nego i u svetu. Država trenutno daje subvencije za maline i kupine od 60 do 90 odsto za sadni materijal, za navodnjavanje od 50 do 60, a za protivgradnu mrežu od 50 do 60 procenata prihvatljivih troškova investicije. Tu su i podsticaji Svetske banke, kao i IPARD programa. Takođe, razvoj ovog dela poljoprivrede podstiču i subvencije za izvoznike, ali i za hladnjače.
Ministar poljoprivrede Branislav Nedimović više puta je isticao da bi malinari trebalo da iskoriste sadašnju ekonomsku računicu, kao i da zamene sadne materijale. Sa ovom konstatacijom slaže se i predsednik Asocijacije proizvođača malina i kupina Srbije Dobrivoje Radović.
„Ovde moramo svi zameniti sadni materijal, jer 80 do 90 procenata ukupne proizvodnje malina nema zamenjen sadni materijal. Ono što nije zamenjeno je bolesno, pod virusima, i daje prinos od 30 do 40 kilograma po aru, ili tri do četiri tone po hektaru. Kada imamo zdrav sadni materijal, on daje 25 do 30 tona po hektaru, uz primenu svih agrotehničkih mera. Dakle, moramo i mi poljoprivredni proizvođači da gledamo ekonomsku računicu“, objašnjava Radović u razgovoru za Biznis.rs.
Prema zvaničnim podacima u Srbiji maline ima na 25.000 hektara. Međutim, prema rečima našeg sagovornika, njena realna proizvodnja je na površini od 13.000 do 15.000 hektara.
„Razlika je u 10.000 hektara površina koje nisu maline nego su livade i pašnjaci, ali se vode tako zbog podsticaja i raznih subvencija. Što se kupine tiče, ima je na oko 7.000 hektara, odnosno na 1.500 do 2.000 hektara realno“, naveo je on.
Cene visoke, a prinosi slabi
Akontna cena maline dostigla je svoj istorijski maksimum u Srbiji, a prinos je nikad slabiji. Prvi faktor koji je uzrokovao manji pad proizvodnje jesu elementarne nepogode iz 2021. godine, posebno usled visokih temperatura.
„Problem je i sa sadnicama, kada se sadnice iz 2021. godine pripremaju za rod u ovoj godini. Usled pomenutih elementarnih nepogoda takve sadnice, poznatije kao „lastari“, ostale su kratke. Od ukupnog broja se 20 odsto navodnjava i sa tom sadnicom je sve u redu, ali kada je pao prvi mokriji sneg izlomio je baš takve sadnice. Ostalih 80 odsto nemaju navodnjavanje i rezultat je kratka sadnica, što utiče na cenu i na ponudu i potražnju“, obrazložio je Dobrivoje Radović.
Drugi faktor je, kako kaže, nedostatak malina i kupina na evropskom i svetskom tržištu. Naime, prenosi se nedostatak iz 2018. i 2019. godine, što je manjak od oko 10.000 do 20.000 tona. Zatim, i drugi proizvođači kao što su Čile, Poljska i ostali, podbacili su sa rodom.
„Kada se pogledaju cene iz 2021. godine za poljoprivredne proizvođače je solidna cena od 420 do 450 dinara, u zavisnosti od sortimenta, što utiče na sadašnju cenu koja je u zavisnosti od originala 700 do 1.100 dinara, odnosno 11,5 evra za Japan, Severnu Koreju i druge azijske zemlje“, naveo je naš sagovornik.
Hemija, odnosno repromaterijal, đubrivo, takođe je uticalo na proizvodnju voća, jer je poskupela od 100 do 300 odsto. Sve to uvećalo je krajnje cene.
„Malina bi trebalo da bude 800 dinara ili više, nju su odredili ponuda i potražnja. Pre oko sedam do osam godina cena kupine bila je od 30 do 50 dinara. Smanjena je potom na tržištu, pola je povađeno, tako da je 2021. godine dostigla 350 do 400 dinara, a ove godine se predviđa od 500 dinara pa naviše, zato što je nema“, istakao je Radović.
U Srbiji se malina koristi samo 1,5 do dva odsto ukupne proizvodnje, ali ostatak izvozimo. Enrosadira, najnovija jesenja sorta, dvogodišnja, prodavala se za 800 do 1.000 dinara po kilogramu do prvog snega.
„Ne može se sadnica više kupovati interno, niti uzimati iz svog zasada koji je star po 10 godina, jer povećavamo površinu, a ne povećavamo prinos i ekonomsku računicu“, ocenio je naš sagovornik.
Teško do sezonskih radnika
Kada je reč o branju malina i kupina ništa se ne radi mašinski, već se ceo proces obavlja ručno. Sezonski radnici se angažuju na mesec i po do dva meseca.
„Naravno da svi radije idu na građevinu da rade, nikada se nije gradilo kao sada. Što bi neko brao voće kada može negde drugo da radi godinu dana za iste pare, a ima stalni posao. Svuda nedostaje radne snage. Prošle godine dnevnica je bila od 2.500 do 4.000 dinara za osam sati rada, uz obezbeđen smeštaj i hranu. Za ovu godinu se još uvek ne zna koliko će iznositi dnevnica. Kada nema radnika, sve propada“, naglasio je predsednik Asocijacije proizvođača malina i kupina Srbije.
Radović smatra da je mnogo bolje podsticajima razvijati sela, kroz ratarske puteve i mehanizaciju, nego davati novac po hektaru. U Srbiji se, kako kaže, radi po usitnjenim parcelama, pa retko ko ima hektar u komadu.
„Može da se uradi reonizacija, pa da se jednima daje na taj način, a drugima kroz podsticaje. Glavni faktor u Srbiji je hrana, džabe novac, plata i sve ako nema hrane. Poljoprivredni proizvođač je jako bitan, jer ako nema šta da se kupi, novac ništa ne vredi. U poslednje dve do tri godine stvarno se dosta ulaže u sela, u razne podsticaje. Ako se ovakvim tempom nastavi još dve do tri godine, mislim da bi bila ozbiljna priča što se tiče proizvodnje, ne samo maline, nego svih poljoprivrednih kultura u Srbiji. Jeste teško i skupo, ali ovakav vid pomoći odgovara i može nešto da se uradi“, zaključio je naš sagovornik.
