Naraštaj ljudi koji nisu imali ništa – a dali su sve.
Koji sami nisu imali priliku studirati, ali su školovali svoju decu.
Nisu posedovali luksuz, ali im nikada nije nedostajalo onoga najvažnijeg – ljubavi, poštovanja i snage.
To su ljudi koji nisu poznavali reč „udobnost“.
Radili su od jutra do mraka, sa žuljevima na rukama i ponosom u srcu.
Nisu govorili o vrednostima – oni su ih živeli.
Nisu kupovali sreću – stvarali su je od malih stvari.
To je naraštaj koji je znao popraviti, umesto baciti.
Voljeti, umesto proračunavati.
Pomagati, umesto osuđivati.
Nisu imali sve, ali su imali jedni druge. I to im je bilo dovoljno.
Danas polako odlaze – tiho, bez žaljenja, s dostojanstvom.
S rukama izranjavanim od rada, ali čistima.
Sa srcima punima mira, jer znaju da su učinili sve što su mogli.
Odlaze čelični ljudi, da naprave mesto naraštaju od kristala – nežnijem, krhkijem, osetljivijem.
Ali neka sećanje na njih ostane – poput stare fotografije koja nas podseća
da prava snaga nisu instant rešenja i serviran život.
Prava snaga je u ustrajnosti uprkos preprekama.
(Nepoznat autor)
