Kroz prozor brvnarice u Vilovima kraj Nove Varoši, sav izlepljen požutelom lepljivom trakom, jutarnja studen bije kao da stakla i nema, a pogled pada pravo na meandre Zlatarskog jezera, kao precrtane iz nekog svetskog turističkog prospekta.
I to je, sem njihovih dečjih snova, njihovih lepih dečjih lica, jedino što je lepo u tek načetim životima četvoro malih Dumbelovića, u brvnarici od koje puca najlepši pogled u Srbiji i do koje vodi tek puteljak, uska stazica kroz šumu. I samo taj puteljak i pogled kroz prozor ovde su bajka, sve drugo je surova, teška stvarnost.
Maloj Sanji je tek 15 godina, sanja da jednog dana završi pekarsku školu, drugih snova i nema. Miloje je osmi, Milojko šesti razred, malom Davidu je sedam meseci. Otac Jegdomir do pre neku godinu radio je u Komunalnom preduzeću u Novoj Varoši, onda je napustio posao, pravdajući se da nije mogao svakodnevno da pešači četiri sata od kuće u kanjonu Zlatarskog jezera do Nove Varoši i nazad. Sad nadniči po selu. Majka dece Milana na rukama drži malog Davida, dečaci su bili u susednom selu kod babe, Milanine majke, odakle idu u školu u susedne Akmačiće, jer im je od brvnarice iz Vilova daleko da svakodnevno pešače.
U Sanjinom pogledu i nema radosti, uglavnom ćuti, progovori tek kad je nešto pitam. Ove godine je ostala u selu, dogodine će, veruje i mašta, u toliko željenu pekarsku školu.
Na crnoj brvnarici pod kojom polako ali sigurno trunu drvene grede i koja će možda – a možda i neće – preživeti zimu, već će se survati niza stranu sa sve Dumbelovićima, rasuo se crep po trulim rogovima i letvama, na sve strane zjape rupe. Kad udari kiša, brvnarica prokišnjava kao rešeto i dođe čoveku da zaplače kad sve to vidi, svu tu tugu, život koji malim Dumbelovićima, sem onog pogleda koji je kao s razglednice, daje tako malo i ostavlja im tako malo nade. Oko vrata i prozora su rupe kroz sobu vuče promaja, a Jegdomir ni sam ne zna kako prostorijicu uspe da zagreje kad krenu mećave, a temperatura padne ispod nule. Silu drva, kaže, potroši svake zime da se deca ne posmrzavaju.
Dečji dodatak
Česma s tekućom vodom je ispred brvnarice, zimi redovno zaledi, unutra je samo jedna prostorija, kupatila ni bojlera nemaju, u onoj jedinoj prostoriji je šporet na drva, crn od godina i nebrige, dva kreveta, sto sa dve-tri stolice, kredenac s nekim čašama i šoljama.
Kad se pre sedam meseci rodio David, Jegdomir je, priča, od novca koji država daje za četvrto dete kupio 2.000 ciglanih blokova, još 500 betonskih, par tona cementa, pesak, sve to prebacio do svoje njive u mestu Brdo, mislio je da letos pravi kuću. Od te zamisli nije odmakao ni korak, a zima samo što nije. Dve tone cementa u međuvremenu je prodao, da zimus ne propadne.
– Onda su mi rekli da u Brdu, gde imam lep plac, ne mogu da pravim kuću bez dozvole, za dozvolu mi treba 500 evra, koje nemam, u Brdu nema ni struje. Da pravim kuću ovde gde mi je brvnara, ne mogu ni to, jer do brvnare i ovog placa nema puta kojim bih prebacio materijal. I šta ja sad da radim, gore u Brdu imam lep plac, imam put, ali nemam dozvolu i nemam struju, ovde bih pravio kuću na starom temelju, dozvola nije potrebna, ali nemam puta – širi ruke Jegdomir i postavlja pitanje na koje nemam odgovora.
Nove muke
Za koji dan kad krenu oktobarske kiše i sneg, muka Dumbelovića biće pet puta veća, pretvoriće se u svakodnevnu brigu hoće li brvnarica izdržati, ili će truli rogovi i grede popucati, srušiti se pod teretom snega, survati se niza strane, dole kao onom lepom vidiku.
Crkavica
POMAŽU KOMŠIJE I SOCIJALNO
Kuća je Dumbelovićima najveća briga, zasad nerešiva. Hrane i garderobe i imaju. Jegdomir ponešto i zaradi u nadnici, pomažu komšije i Centar za socijalni rad u Novoj Varoši brine o Dumbelovićima i iznad zakonske obaveze, dvadesetak hiljada od materinskog dodatka i dečji dodaci budu za najosnovnije. Krov nad glavom Dumbelovićima je pitanje života, a iz Vilova oni nemaju kud. Prošle godine jedan od komšija, rođak, pomogao je Jegdomiru da podzida, utvrdi kameni zid pod brvnarom jer je pretila opasnost da se uruši i za sobom povuče brvnaru.
Kravu prodali
ŽIVE OD TRI OVCE I PARA SVINJA
Dumbelovići žive i od dve-tri ovce koje imaju, drže i par svinja, kravu koju su dobili na poklon u međuvremenu su prodali, Jegdomir se pravda da nije mogla da ostane steona. Zimi, kad napada sneg, deca se teškom mukom probijaju prtinom do seoskog puta, ponekad im do crkve u Vilovima treba i sat pešačenja. Jegdomir ponekad upregne konja, provuče vozu do seoskog puta, i sve je to jedna velika muka, život u kome je malo radosti.
Zoran Šaponjić / Foto:Z.Š.
