Petorica lovaca iz Ojkovice su pre tačno četvrt veka bukvalno otrgli od smrti petogodišnju curicu, a o tom događaju se i dan-danas sa strahopoštovanjem priča po selima oko Nove Varoši
Marijana Tomić, udata Filipović, ne samo da slavi dva rođendana nego je i dva puta rođena!
Jedan rođendan slavi na onaj dan 1989. kad ju je rodila majka, drugi rođendan slavi na dan kad je, kako kaže, drugi put rođena u zimu 1994, kad je na čudesan način spasena iz smetova iznad rodne Ojkovice i otrgnuta od smrti.
Priča o petogodišnjoj devojčici nađenoj u smetovim pod skutom mrtve bake Jovanke i danas se, tačno dve i po decenije kasnije, prepričava po selima oko Nove Varoši.
Priča postala mit
Sa strahopoštovanjem, sa suzama, ona je u međuvremenu postala mit, epska priča o devojčici koju je samo bog spasao i vratio u život.
– Ni sam ne znam što smo tog jutra, sneg je bio veliki, smetovi na sve strane, strahovita hladnoća, nas petorica lovaca, moj sin Jovan, komšije Rade i Dobrosav, i Jovanov šurak Miroslav Mutavdžić okrenuli tim putem, ka seoskoj crkvini, prema mestu na kom je u davna vremena bila crkva. Kao da nas je sam bog tog jutra okrenuo na tu stranu kojom smo retko kad išli – priča danas Marjan Rogović iz Ojkovice, svedok i akter spasavanja.
Kilometar od poslednjih kuća u selu, u smetu, Rade je, nastavlja Marjan, primetio pramen kose koji je virio iz snega.
– Oko nas su bili kerovi, počeli su da laju, Rade je viknuo, prosto kriknuo: „Marjane“, u tom trenutku iz smeta čuo se sasvim tih vapaj, zvuk deteta. Pritrčali smo, počeli da razgrćemo sneg, našli smo najpre Jovanku, bila je mrtva, ukočena, smrznuta, a onda smo pod njenim skutom ugledali detence, devojčicu, jedva smo je iščupali iz bakinog zagrljaja – priča Marjan.
U devojčici je, nastavlja priču Marjanov sin Jovan, još jedan od svedoka i aktera drame iznad Ojkovice, bila tek mrvica života, pitanje trena kad će prestati da diše.
– Podigli smo devojčicu, prigrlili, sećam se, rukice su joj bile ukočene od mraza, jedva je disala, bila je iznemogla, nije bilo druge, trčeći smo je doneli do prvih kuća, do komšija. Kad smo prekoračili prag, devojčica se ponovo snemogla, pomislili smo da je gubimo. Onda je Gorica, domaćica kuće, počela da joj daje disanje usta na usta, devojčica se nekako povratila, zvali smo lekare – priča Jovan.
Pravo čudo
Tek posle, spasioci su saznali, Jovanka je prethodne večeri, oko pet uveče krenula iz susednog sela, od svoje sestre ka svojoj kući, za ruku je povela i unuku Marijanu. Šta se posle desilo, ne zna više niko. Pretpostavljaju da se Jovanka u smetovima, noseći Marijanu, umorila, da je sela da se odmori pa je san prevario, ili, pre će biti, da je u nemogućnosti da nastavi dalje, legla u smet, zagrlila devojčicu, stavila pod svoj skut i tako zanoćila. Ujutru, pod glavom Marijane našli su opanke devojčice, kao da su namerno tako postavljeni da joj glava ne bude u snegu. Istina je i da je noć koju su baka i devojčica provele u snegu, od pet ili šest uveče do 11 sati sledećeg dana, kad su ih našli, bila jedna od najhladnijih te zime, da je čitave noći iznad sela besnela mećava.
– Marijanu je te noći bog spasao, mi smo bili samo izvršioci. Pitanje minuta bilo je kad će devojčica prestati da diše, kad će se smrznuti, da smo malo zakasnili, ne bismo uspeli. Pravo čudo je i to što smo tog jutra naišli baš tim putem, da nismo otišli deset ili 20 metara levo ili desno, prošli bi, ne bismo ih videli i Marijana bi se smrznula – pričaju Marjan i Jovan.
Ušla u anale ČEKALA BAKU U BOLNICI
Kad su plavokosu devojčicu istog dana dovezli u bolnicu u Užicu, legla je na kraj kreveta. Kad su pitali zašto, odgovorila je: „Čekam baku da i ona legne sa mnom.“
Devojčica nije znala u tom trenutku da je njenu baku prethodne noći odnela bela smrt. Lekarima je ispričala da je njena baka, kojoj je, moguće je, pozlilo, te noći išla i padala prtinom, da je u jednom trenutku rekla: „Majo, idi sama kući“, ali ona nije htela. Ispričala je, piše u isečku iz novina, u tekstu Dragoljuba Gagričića, da je baka zaspala, a i ona s njom na prtini dok je besnelo nevreme.
Marijana
MOJI SPASIOCI SU MI ROD NAJROĐENIJI
Marijana danas živi i radi u Beogradu, gde je udata, ima sinčića kome je devet meseci i devojčicu od tri godine. Još čuva isečak novina iz 1994. godine, potresnu priču koju je tada objavio novinar Dragoljub Gagričić.
– Kad porastu, mojoj deci ispričaću kako je njihova majka preživela u smetovima iznad Ojkovice. Mala sam bila, te noći se ne sećam, ni spasavanja, sve su mi kasnije ispričali. To je moje drugo rođenje, moj drugi rođendan, koji slavim svake godine. Jovana sam okumila, ti ljudi koji su me pronašli, spasli, moj su rod najrođeniji, svaki naš susret budi emocije, donese suze, da nije njih, ne bi bilo ni mene – kaže Marijana.
(Kurir.rs / Zoran Šaponjić / Foto:Z.Š, Privatna arhiva)
