Nastavnici i profesori su nemoćni pred tom najezdom prostakluka i kulture je im je obrazovni sistem sa svojim zakonima i svojim smernicama, vezao ruke.
Prosvetni radnici su danas izgubili sve ono što im je nekad davalo autoritet. Obrazovni sistem je izgubio svoj obraz i onaj šamar od neki dan je zapravo šamar tom i takvom sistemu. Na neki način, ja se divim ljudima koji se danas odluče da rade u prosveti. Danas kada je čitav obrazovni sistem izgubio onaj drugi deo naziva koji ga je krasio pre nekih 20, 30 i više godina.
Nekad je to bilo „Obrazovanje i vaspitanje“. E, sad više nema tog dela koje se odnosi na vaspitanje dece, tj učenika. Nastavnicima je po zakonu oduzeto pravo da vaspitavaju decu. To pravo je u potpunosti prepušteno roditeljima, a roditelji, ne svi, ali mnogi, to pravo su prepustili samoj deci, da se sami vaspitavaju kako znaju i umeju. Što se tiče društva i kako ono vaspitava decu, tu je stanje katastrofalno i mislim da se incidenti poput onog od neki dan, i dešavaju upravo zbog društva. Na nacionalnim televizijama više nema obrazovnog programa, niti bilo kakvog koje promoviše lepo vaspitanje. Televizijski program je prepun nasilja, prepun rijalitija i prepun idiotluka. Razni Mitrovići i Marići sa svojim Farmama, Zadrugama i Parovima promovišu prostakluk i nasilje. To što se emituje kod njih na televizijama, to traje 24h dnevno. Roditelji koji se u ovo nenormalno vreme bore da prežive i skrpe kraj sa krajem, sve manje i manje vremena imaju za decu i za njihovo vaspitavanje. I šta se onda dešava, deca jednostavno primer ponašanja pronalaze u raznim likovima koje vide na TV ekranu i što je veća popularnost tih likova, to je njihovo ponašanje više prihvatljivo deci koja odrastaju uz njih.
I onda dolazimo do situacija koje se iz Pinkove Zadruge preslikavaju u naše škole. Nastavnici i profesori su nemoćni pred tom najezdom prostakluka i kulture je im je obrazovni sistem sa svojim zakonima i svojim smernicama, vezao ruke. Na primer, nisu u mogućnosti čak ni da udalje učenika koji ometa nastavu sa časa već umesto toga, savetuje im se da oni napuste nastavu. Time se ne samo urušava autoritet prosvetnog radnika nego se i deci daje pravo da oni odlučuju ko će prisustvovati nastavi i kako će ona izgledati. Dakle, nastavnik ne može da uskrati pravo na nastavu nevaspitanom detetu, ali to dete svojim ponašanjem može da uskrati ostaloj deci isto to pravo. Ako se sve nosi iz kuće, onda neka deca nose i donose u školu ono što su im roditelji ponudili da ih usmerava u životu, a to su definitivno Zadruga i Parovi. Deca žive u tim rijalitijima, jer im roditelji žive jedan užasan rijaliti u jednoj državi koja je čitava pretvorena upravo u to, u rijaliti. Države koja je čak i svoje zakone prilagodila tom i takvom ponašanju. Društvo koje je čitav sistem vrednosti okrenulo naopačke. I zato ne treba da nas čudi onaj šamar, jer on je bio kap koja je prelila čašu. Zamislite samo koliko su „šamara“ pretrpeli prosvetni radnici, što od nevaspitanja dece, što od ministarstva obrazovanja. Znam neke nastavnike koji posle nekih časova moraju popiti tabletu za smirenje, ne bi li bili u stanju da održe sledeći čas. Dolaze u zbornicu uplakani, odlaze kući kao sa nekog fronta. I molim vas, nemojte mi pričati kako su nekad prosvetari bili bolji, jer to nije zasluga tih nekadašnjih učitelja i nastavnika već same dece, njihovih roditelja i čitavog društva. Dajte današnjim prosvetarima tu i takvu decu, takvo društvo i neće biti problema. Danas kad već ne mogu da vam vaspitaju decu, dozvolite im bar da ih obrazuju. A taj svoj posao će moći odratiti samo ako vi odradite vaš. Vodite računa šta vam dece iz kuće nose u školu, a oni će šta iz škole donose u kuću. Prosta stvar.
Igor Čobanović
Izvor: konkretno.co.rs