Непосредно поред платоа где се налази манастир пролази пруга Београд-Бар. Можда није позната као манастири Милешева или Бања, али Давидовица је и те како важна за нашу средњовековну историју и културу. Тако каже и отац Нектарије, који је већ осам година у овом манастиру, а пре тога је био 10 година у Милешеви. Давидовица је женски манастир, а игуманија је мати Дарија. Нажалост другог сестринства нема. Поред цркве је извор са водом за који многи тврде да је лековита, посебно за особе које имају проблема са говором.
– Са десне стране улаза у цркву налази се гроб ктитора, монаха Давида Немањића. По њему манастир носи име Давидовица. Он је био син Вукана Немањића, унук Стефана Немање, а синовац Светог Саве и краља Стефана Првовенчаног. Значајна личност у нашој историји, али мало позната. Монах Давид је био жупан области Полимља (средњовековна жупа Љубовиђа). Простор те средњовековне жупе обухвата област северно од Бјелог Поља и област Бродарева. Монах Давид се пре монашења звао Дмитар или Димитрије и био је најмлађи син краља Вукана. По угледу на деду Стефана Немању и он се замонашио у старијим годинама – кажа отац Нектарије, духовник манастира.
Давидовица је братски манастир са Морачом, коју је подигао жупан Стефан, рођени брат Давидов, а средњи син краља Вукана.
– Морача је подигнута око 1250, а Давидовица 1281. Краљ Вукан је по неким изворима имао три сина – Ђорђа, који је владао облашћу око Улциња, Стефана, који је владао облашћу око Мораче и Димитрија, који је владао облашћу северно од Бјелог Поља. По неким историјским изворима имао је још два сина – Теодосија који се замонашио у Студеници и Владина. Од њих тројице или петорице само је Димитрије (Дмитар) имао мушког потомства. Његово потомство је веома значајно у нашој историји. Син жупана Димитрија је био жупан Вратислав, који је такође сахрањен у Давидовици. Син жупана Вратислава, жупан Вратко – познатији као Југ Богдан у народном предању, отац је кнегиње Милице, жене цара Лазара Хребељановића. И он је сахрањен у Давидовици. На гробу жупана Вратислава сачуван је грб краља Вукана и његових потомака – штит у медаљону. На гробу жупана Вратка налази се боље очуван грб Вукана Немањића и потомака. На његовој гробној плочи има и запис – „маја месеца представи се жупан Вратко“. Народно предање говори да је погинуо у боју на Косову. Међутим како видимо овде он је умро, мада нема године, само месец. У време Косовског боја био је стар човек и није могао да учествује, али су његови синови јесу – Војин, Миљко, Марко, Љубодраг, Радмило, Бошко, Стојан, Веселин и Дамјан.
У уском нартексу са северне стране 1958. године приликом археолошких истраживања откривено је осам лобања испод пода.
– Сматра се да су то највероватније лобање браће Југовића, које је по народном предању кнегиња Милица после боја на Косову пренела у Давидовицу. Милица је рођена у Слатини код Бродарева, ту је жупан Вратко – Југ Богдан имао двор. Занимљиво да је нађено осам лобања, а не девет. Народна песма „Бој на Косову“ казује како је слуга Милутин дошао кнегињи Милици и рекао: „а Југ ти је госпо погинуо у почетку у боју првоме. Погибе ти осам Југовића, још остаде Бошко Југовићу, крсташ му се по Косову вије, још разгони Турке на буљуке као птица соко голуба.“ Народно предање говори да је Милица пренела лобање у Давидовицу. По народном предању Бошко Југовић је умро од задобијених рана, будући да је био био барјактар. Сахрањен је код Ивањице на Палибрчком гробљу. На том месту где је гроб Бошка Југовића саграђена је црква брвнара и девет храстова посађено. Данас је сачувано седем. Када је 1905. године била преправка цркве брвнаре откопан је гроб испод темеља цркве, за који народно предање каже да је гроб Бошка Југовића, и нађен цео скелет. Нађена је панцирна кошуља, врх од копља и шлем за главу тежак четири килограма. Чува се у музеју у Ивањици.
Југовићи нису историјске личности, али народно предање зна њихова имена, имена њихових жена, њихових коња…
– Давидовица је подигнута на темељима цркве из шестог века, на римском ципусу. Манастир је порушен крајем 17. века, 300 година је био у рушевинама, а овај стуб је остао. Да је у питању римски ципус говори и рељеф који има два рељефна приказа – римски бог заштитник пастира држи штап у руци. Са јужне стране у рељефу је римска богиња, која држи грозд у руци. Удубљења са предње, западне стране су настала приликом освећења цркве у 6. веку. Епископ који је освештавао цркву на три места је полагао честице светитеља, мученика заливене у воску. То је била пракса ранохришћанске цркве, да се мошти уграђују у стуб часне трпезе, а данас је пракса да се мошти уграђују у плочу часне трпезе. Из 1281. године је и чамова греда која држи иконостас. Још се виде шаре из 1281. Греда има урезе, на основу уреза иконе су истих димензија као и 1281.
Давидовица је 300 година била у рушевинама. Због тога није сачувана већина фресака, остало је само нешто у фрагментима. Током путовања Полимљем 1931. године, чувени српски архитекта Александар Дероко је посетио простор манастира Давидовица и снимио њене остатке, указавши на њен значај, али су тек током 1960. године изведени конзерваторски радови. Крајем 90-их покренута је иницијатива локалног становништва и директора музеја у Пријепољу Славољуба Пушице да се манастир обнови. Радови су отпочели 1998. године када су прикупљена средства за његову обнову, коју је између осталих помогло и министарство културе републике Србије. Манастирска црква је посвећена Богојављању. Она припада рашкој архитектонској школи, једнобродна је грађевина са куполом, апсидом и капелицама са куполама. Некада саграђен од камена-сиге из Сопотнице, манастир Давидовица је истоветно и обновљен.
– Давидовица је један од ретких манастира који има сачуван уговор о зидању, а откривен је у Дубровачком архиву. Градња је почела 30. августа 1281, а главни мајстори били су Десина и његов син Блаж из Рисна у Боки Которској. Они су били дубровачки мајстори, зато Давидовица има лепу архитектуру, пропорционалне димензије, преломљене лукове, што је одлика западног, романског стила, касније готике. Свака црква у 13. веку имала је у пандатифима ( удубљењима) ћупове или резонаторске кутије ради акустике. Приликом реконструкције Давидовице четири ћупа су извађена и налазе се у ризници манастира Милешеве. Овај манастир је јединствен, нема реплику. Сазидан је за годину дана за 150 солида (дубровачки златни новац). У 13. веку то је била вредност 15 добрих коња или данас 15 бољих мерцедеса. То је релативно скромна сума. Монах Давид је исплатио само главне мајсторе, а помоћно особље није. Будући да је био жупан народ се одазвао и многи су учествовали у раду. Био је богат човек, а одлазио је и на ходочашће у Јерусалим где је, такође, имао ктиторке активности. Мање је позната личност од Немањића. Слави се као преподобни монах 7. октобра заједно са Симоном монахом, стрицем, који почива у манастиру Студеници – Стефан Првовенчани. Истог 7. октобра се слави и краљ Владислав ктитор манастира Милешеве. Владислав и Давид су браћа од стрица. Давид је као младић одлазио у време зидања у Милешеву, а 1286. се упокојио и сахрањен је у задужбини манастуру Давидовици.
Од фресака је највише сачувано у северном параклису и то седам квадрата, рачунајући и зидне декорације у доњој зони из 13. века.
– Колорит боја је сличан Милешеви и Студеници, а зидне декорације из доње зоне су сличне хиландарским. Претила је опасност да и ово фресака што је остало у куполи северног параклиса пропадне. Да не би дошло до тога рестауратори из Италије су 2011. неколико дана су радили на фрескама и заштитили су их од пропадања тако што су убризгали специјални лепак шприцем кроз фреско малтер и тако га везали за зид. Има још гробова у манатсиру, али не зна се ко је ту сахрањен. Око манастира је стара некропола, а будући да је на овом месту црква из шестог века, има много стећака око манастира у виду сандука. Лобање пронађене 1958. сахрањене су са јужне стране манастира. Гробница је обележена крстом, пише браћи Југовића, а у гробници има 129 монашких скелета.
У реликвијарина на улазу у манастир са леве стране чувају се честице моштију светитеља.
– У малом реликвијару су честице моштију светог Нектарија Егинског. У другом, великом већем реликвијару – мошчанику, налазе се честице моштију светог Димитрија Солунског мироточивог, светог архиђакона Стефана, светог Арсенија Новог, светог Петра Кориншког, свештомученика Нестора, светих мученика превлашких са острва Цвећа са Превлаке, румунских мученика, житомислићких мученика, сурдуличких мученика, мошти свете Ане, мошти преподобне мати Ангелине. У трећем реликвијару су мошти непознатог монаха из Давидовице.
Текст и фото: Г. Маленовић
