Kada je dete malo i nerazumno, a situacija u koju ulazi opasna, kada je agresivno prema vršnjacima, životinjama i odraslima i kada odbija da prihvati bilo koju drugu kaznu – tri su situacije u kojima roditeljima ne ostaje mnogo izbora osim da pljusnu dete po guzi.
Brojni stručnjaci koji rade sa populacijom dece i mladih upozoravaju na nezadovoljavajuće stanje, ukazujući da je sve više dece koja su dezorijentisana i koja veoma lako prelaze granice između dozvoljenog i nedozvoljenog. Iako su deca i mladi heterogena kategorija, čini se da je u njoj sve više nedovoljno socijalizovanih mladih, onih koji nisu imali odgovarajuće „kućno vaspitanje”, bilo da spadaju u kategoriju zanemarenih bilo da su u kategoriji razmaženih. Mladi u obe kategorije su nedovoljno socijalizovani, ponašaju se na neprihvatljive načine, pri čemu smatraju da ne postoji nikakav problem u njihovom ponašanju.
Kada nedovoljno socijalizovano dete dođe u osnovnu školu, škola nema na raspolaganju pedagoške mehanizme da ga dodatno socijalizuje. Kada su u razredu dva takva učenika, tada se u razredu razvija takva grupna dinamika zbog koje učitelji i nastavnici moraju da se neprestano bave takvom decom, na štetu ostale dece. Saradnja škole sa njihovim roditeljima često ne daje rezultate. Oni su ili nezainteresovani ili bezuslovno štite decu ili su „nemoćni” da promene svoj odnos prema deci.
Kuda vode zabrane
Oni koji razmišljaju šta sada treba učiniti da naše društvo za dvadesetak godina bude bolje, kada sadašnja deca i mladi odrastu, vide dva glavna problema: povećanje nataliteta i povećanja stepena socijalizovanosti mladih ljudi. Najbolji odgovor na oba problema jeste jačanje porodice i jačanje uloge i autoriteta roditelja. Svaka država, to jest ljudi koji vode njene relevantne institucije trebalo bi ne samo da budu svesni važnosti ovih problema, nego i da konkretnim delima rešavaju ove probleme.
Umesto da pomažu porodice i da jačaju autoritet roditelja, država nameravanim potezima ide u suprotnom pravcu, „štiteći” decu od roditelja, preteći oduzimanjem i izmeštanjem dece iz roditeljskih porodica, smanjujući roditeljski autoritet. Takav primer je i najavljeno zakonsko rešenje kojim bi se „pedagoška pljuska po guzi” proglasila za nasilje nad decom i zlostavljanje, i zabranilo roditeljima „svako telesno kažnjavanje vlastitog deteta”.
Koliko je država ozbiljna u svojoj nameri da zaštiti decu od njihovih roditelja govori i sumnjivo visok statistički podatak da je u poslednjih pet godina u Srbiji svakog dana u proseku troje dece izmešteno iz svojih porodica ili oduzeto od svojih roditelja. Informacije o ovim postupcima nisu dostupne javnosti. Netransparentnost postupaka se brani namerom da se zaštiti dete i njegova privatnost. Informacije o onim slučajevima koje su dospele u javnost bude sumnju da nije sve tako kako nam socijalne službe predstavljaju.
Pregled obimne literature može pokazati da ne postoji nijedno metodološki ispravno istraživanje koje je pokazalo da povremeno „razumno telesno kažnjavanje” u detinjstvu izaziva kasnije negativne posledice kod odraslih. Zato država nema ni jedan razuman argument da zabrani roditeljima da u onim retkim situacijama kada druge vaspitne metode ne daju rezultat, pljusnu dete po guzi. Jedini argumenti koji se nude su ideološki, proistekli iz ideologije dečjih prava.
Država i roditeljsko pravo
Ova vrsta socijalnog inžinjeringa se često u medijima opravdava besmislenim floskulama: „Svaki, pa i najblaži udarac je nasilje”, „Udarac po guzi je znak roditeljske nemoći”, „Nasilje rađa nasilje”, „Nije u redu da jači udari slabijeg”, „Ne učimo decu da se problemi rešavaju nasiljem”, itd. Iako ove teze zvuče progresivno i deluju logično, svaka dublja analiza bilo koje od ovih teza ukazuje na njenu logičku i faktičku neodrživost.
Nisu sva deca jednaka, tako da je moguće podići dete bez ijedne pljuske, ali to se odnosi samo na 30 odsto dece, dok je ostalih 70 odsto tokom svog vaspitanja moralo dobiti po guzi. Tri su situacije u kojima roditeljima ne ostaje mnogo izbora osim da pljusnu dete: kada je dete malo i nerazumno, a situacija u koju ulazi opasna (nikako ne treba pljusnuti dete u dobi ispod jedne godine života); kada je dete fizički agresivno prema drugoj deci, životinjama i odraslima; i kada dete odbija da prihvati bilo koju drugu kaznu. Ukoliko se usvoji predloženo zakonsko rešenje, onda država oduzima roditeljima pravo i moć da ove situacije razreše na način koji je dobar za dete. Roditelji treba da shvate opasnost koji nam donosi predloženo „progresivno” zakonsko rešenje i da dignu glas kako bi to sprečili.
Izvor: Politika/Autor:Zoran Milivojević/foto:ilustracija
