Po izvozu malina Srbija je u top pet zemalja sveta. U tom istom svetu malo je onih koji bi ovo voće poistovetili sa Srbijom. Iako je protekle godine pod zasadima maline bilo 23.000 hektara, iz godine u godinu proizvodnja opada, a raste nezadovoljstvo proizvođača.Kada će svanuti malini – ovo pitanje proizvođači postavljaju svake godine dok nezadovoljni otkupnom cenom blokiraju puteve. Malo je onih koji se ne spore sa vlasnicima hladnjača.
U potrazi za odgovorom, ekipa RTS-a stigla je podno Kosmaja gde se na 2,5 hektara proizvodi malina. Zasadi su podignuti pre dve godine, a prva berba bila je protekle. Svih 12 tona prodato je u svežem stanju, od čega je polovina izvezena u Rusiju.
“Moram da kažem da je jako bitno za plasman robe u svežem stanju imati hladnjaču na polju. Mi imamo hladanjaču koja zadovoljava naše kapacitete i čim se završi berba određene deonice, roba se odmah direktno plasira u komoru sa određenom temperaturom”, kaže proizvođač Ana Bošnjak.
Oni su retki proizvođači koji malinu izvoze u svežem stanju. Prema podacima Privredene komore Srbije od 103.000 tona, 100. 000 je izvezeno kao smrznut proizvod, kojeg stanovnici EU ne identifikuju sa Srbijom.
“Jedan od problema koji nas prati jeste sortiment, mi imamo velikih problema sa sortama u Srbiji, jer sorte koje mi gajimo nemaju karakteristike koje su potrebne za izvoz u svežem stanju. Sorte koje su jako dobre za izvoz i potrošnju u svežem stanju su sorte koje su klubske i koje su zaštićene od strane proizvođača”, objašnjava dipl.inž. Miloš Kljajić, rukovodilac proizvodnje.
Zbog toga je važno menjati sorte, smatraju stručnjaci, jer Srbija ima manje od pet posto sertifikovanog sadnog materijala.
“Besmisleno je da smo mi tek prošle godine dobili bezvirusne sadnice vilameta u Srbiji od domaćeg proizvođača. Mi nemamo kvalitetnu osnovnu sirovinu, sadnice uvozimo iz Holandije, Švajcarske, itd. To ne može biti normalno za neku proizvodnju za koju se dičite da ste broj jedan ili dva u svetu, a nemate sopstveni sadni materijal”, ističe dipl.inž. Goran Đaković iz “Agrobiznis magazina”.
Nedovoljno za ponos, ali i za prvoklasni prinos, koji u proseku iznosi pet tona po hektaru. Idealno bi bilo da bude tri puta veći. Zato kada se bore za cenu, proizvođači treba da imaju na umu i kvalitet onoga što prodaju, kažu u Privrednoj komori Srbije.
“Mislim da bi proizvođači trebalo da prebace težište sa cene, koja je trenutna stvar, da se fokusiraju na to da imaju ugovorne odnose sa prerađivačima, da uspostvaljaju sve standarde koji su neophodni -“global gap” i druge. Takođe treba da vode računa o kvalitetu sadnog materijala, da investiraju kad je cena dobra. Mi to nismo imali u prethodnom periodu i zato imamo zapuštene malinjake koji ne mogu da donesu prinos veći od 5-6 tona. U takvoj situaciji na duže staze imate ugroženu proizvodnju”, tvrdi Veljko Jovanović iz PKS.
Osim ulaganja u proizvodnju, da bi ovo voće postalo zaštitini znak Srbije, potrebno je ulagati i u marketing. Ideja, vlasnik i investicija tri su preduslova za stvaranje brenda. A evo i predloga kako da ga prepoznaju u svetu.
“Mogao bi da postoji proizvod koji je napravljen od maline npr. najboljih 25 restorana. Ako to uradimo sa Turističkom organizacijom Srbije i ako veliki broj onih koji posete Srbiju, uživa u tom proizvodu, vrate se u svoju zemlju i o tome pričaju to bi možda mogao da bude prvi korak. Možemo i nacionalnu reprezentaciju obući u dresove boje maline, a ne u crvenu boju koju koriste neke druge reprezentacije”, predlaže Anđelko Trpković, izvršni direktor marketinške agencije “Publicis One”.
Takođe, prethodno bi korisno bilo zaštiti geografsko poreklo maline. Iako malinu često smatramo srpskim brendom, on zvanično to nije. Crveno zlato, kako drugačije zovu ovo voće, očigledno ne sija dovoljno da bi ga u svetu prepoznali kao proizvod iz Srbije. A prema mišljenju stručnjaka da bi se to desilo potrebno je dosta vremena, pregovora i ulaganja.
