Znam na desetine ovakvih primera kako se od vlastite dece, u većoj ili manjoj meri, stvaraju invalidi bez invaliditeta.
– Sine, evo ti burek pored kreveta. –
– Pusti me ćale, spavam. –
– Sine, ostavila sam ti ručak na stolu. Nemoj da ti se ohladi. –
– Dobro kevo, smaraš. Nisam gladan. –
– Dušo, evo ti novac. Stigla penzija. Ljubi te deda. –
– E stavi tamo… –
– Druže, hajdemo napolje, lepo vreme… –
– Mrzi me… –
Uveče kada se majka vrati sa posla.
– Sine, ti još nisi ručao? Pokvarićeš stomak –
– E, nisam gladan, pusti me više, vidiš da sam zauzet. –
– Sine, upropastićeš se tako. –
– Slušaj ti, nemoj tako da razgovaraš sa mnom. Znaš?! –
I tako u krug.
Tata bojažljivo donosi sinu burek u krevet – da se dete ne muči i troši noge do prodavnice.
Majka mu sve postavlja, sprema, sređuje sobu dok sin radi velike stvari… igra video igrice i živi svoj internet život.
– Buum, tras, oje, uuu, aaa, ok, fuck, bate, ekstra, znači, ludilo… –
Ovo je opis jednog mog poznanika, koji je, kasnije, postao narkoman.
Klasična zavisnička struktura ličnosti, nesposobna i nepripremljena za samostalni život…
Ništa ne ubija kao “ljubav” roditelja i totalna popustljivost.
Kada se postave prema detetu kao da ono unapred sve zna a da oni ne znaju ništa.
U međuvremenu to dete napuni trideset godina a i dalje dobija doručak u krevet za koji nikada ne kaže ni hvala, još poludi kada ga probude.
Znam na desetine ovakvih primera kako se od vlastite dece, u većoj ili manjoj meri, stvaraju invalidi bez invaliditeta.
Ili ih korumpiraju novcem kao vrhuncem ljubavi ili im seku ruke i noge svojom popustljivošću.
Argument roditelja je da oni ništa od toga nisu imali u mladosti, da su se mnogo mučili – pa bar da se ne muče njihova deca.
Što više daš nekome navikavaš ga na nešto do čega sam nije došao.
Vezuješ mu ruke da se sopstvenim snagama izbori za to što mu treba.
Stvaraju se navike „lako ćemo“ i kada se to primeni na život van kuće nastaju problemi.
Umesto težim putem uvek se bira lakši čime se ubija radoznalost i mogućnost stvaranja samostalne ličnosti.
Otac umesto da bude čovek volje i karaktera, spreman da povuče i preseče, postaje predmet podsmeha i potrčko. Keva takođe. O babi i dedi da ne pričamo – ma šta oni znaju, glupi matorci, smarači, budale, fosili.
I tako godinama, svi su glupi, loši, ovakvi, onakvi, dok se gospodin i gospođica ne naduvaju i posle im bar malo bude lakše.
Sve je za njih trulo, propalo, besmisleno, sve smara, ne shvatajući da je pre svega tako u njihovim glavama.
I da su oni ti čije ponašanje najviše smara i ubija volju za životom.
Autor: Stefan Simić
