Нови Закон о трансплантацији је спреман и данас иде на генерални секретаријат, поручила је министарка здравља Даница Грујичић приликом представљања кампање Најважнији позив у животу коју заједно спроводе ресорно министарство, Републички фонд за здравствено осигурање и Хемофарм.
Министарка је навела да је у новом Закону основна промена је увођење члана 27а, који говори о томе да се свако треба изјаснити да ли жели да буде донор.
Подразумева се добровољно давање органа, а они који не желе од сада ће бити регистровани и тај регистар ће се водити преко управе за биомедицину, поручила је министарка.
Додаје да ће Институти за кардиоваскуларне болести Дедиње и Каменица имати право да пресађују срце.
Мени није било јасно зашто и како је могуће да њима није било дозвољено да то раде, имајући у виду да се УКЦС није добро организовао по том питању, истакла је министарка.
Грујичић указује на то да у Србији постоје стручњаци за трансплантације, а ВМА ће добити право да ради трансплантације јетре и бубрега, а УКЦС јетру, бубрег и срце.
Истиче да остаје да се реши трансплантација плућа, што како каже, захтева посебну технологију.
Све остало се већ ради у Србији. Ми морамо да будемо део Еуротранспланта. Ја очекујем да уз добру организацију можемо то да одрадимо, а док се то не деси, РФЗО је у обавези да обезбеди новац за те операције у иностранству, рекла је Грујичић.
Указује на могућност у Белорусији, где се ради велики број кадаверичних трансплантација.
Грујичић поручује да мора да се ради на медицинској едукацији грађана, те да се у тимове који разговарају са породицама преминулих потенцијалних донора, укључе и психолози.
За њиховог најмилијег је учињено све, али нажалост када је мозак мртав то је доказано смрт и ако треба можемо и увести чланове породице на интензивну негу, да се у то увере, поручила је министарка.
Уверена је да је за то у Србији потребно око пет година, како би се постигли резултати какве имају земље у окружењу.
Ту је јака и Хрватска и зато морамо радити сви заједно, медији су важни, а такође, ниједна религија није против трансплантација. Ми морамо да објаснимо грађанима да у оном тренутку када дође до мождане смрти, срце постаје само механичка пумпа која има рок трајања од неколико дана. Ја знам да је губитак најмилијих јако стресан и да је то најгора ствар, али тај орган ће кроз неког другог да живи и некоме да продужи живот, истакла је министарка.
Кампања Најважнији позив у животу реализује се у сарадњи министарства, РФЗО-а и Хемофарма, а Роналд Селигер, генерални директор Хемофарм групе поручио је да је циљ да људи не чекају најмање девет година за трансплантацију.
Сада је то Славица, али то може да се догоди било коме од нас у било ком тренутку. Чак двадесет пута су веће шансе да ће нам за живота бити потребан орган, него да будемо донори. Ја имам своју донорску картицу у Немачкој и поносан сам власник једне такве картице, јер верујем да када умремо, уколико могу да се искористе, наши органи треба некоме да спасу живот, истакао је директор.
Он је, како каже из личног искуства, свестан значаја донације органа.
Мој рођак је умро са само 17 година, а његови органи су дати некоме коме су продужили живот, поручио је Салигер.
Даница Лукић, заменик директора сектора за остваривање здравствене заштите у иностранству РФЗО захвалила се на медијској подршци у, како је истакла, овом значајном заједничком подухвату у коме учествују Министарство здравља, РФЗО и Хемофарм.
Такође, највећу захвалност сви дугујемо пацијентима који су пристали да учествују у нашој кампањи и тако је учинили видљивијом јер су јој дали људски лик. Проблем трансплантација је тренутно највећи проблем у здравственом систему. лако РФЗО предузима све што може како би пацијентима којима је потребна трансплантација било обезбеђено лечење, и даље нема кадаверичних донора, појаснила је она.
У Србији тренутно, на кадаверичну трансплантацију бубрега чека око 800 одраслих и 30 деце, нову јетру чека око 90 одраслих, док је ново срце потребно за 40 одраслих.
За оне врсте трансплантација које се не раде у Србији, Фонд упућује пацијенте на лечење у иностранство. Међутим, без обзира на обезбеђена финансијска средства од стране државе за лечење у иностранству, то нам не помаже у овој ситуацији, јер инострани трансплантациони центри, као услов за пријем наших пацијената за кадаверичну трансплатацију, постављају реципроцитет у размени органа. То конкретно значи да смо у обавези да у одређеном року вратимо дониран орган земљи која је примила нашег пацијента на кадаверичну трансплантацију, навела је Лукић.
Додаје да на том принципу размене кадаверичних органа функционишу све међународне трансплант организације, међу којима се по величини издваја Еуротрансплант организација, која у свом саставу има 8 држава чланица.
Претходних година смо покушали да остваримо сарадњу са АКХ болницом из Еуротрансплант система, тако што су примали пацијенте а трансплантацију срца и плућа, под условом да у одређеном року испунимо критеријум о броју донора у односу на број становника и започнемо размену органа, што није испуњено и та су нам врата 2019. године затворена, рекла је она.
Износи и податак да најдужу сарадњу струка има са Италијом, те да је од 2008. до 2022. године око 100 деце добило кадаверичну трансплантацију јетре.
Лукић подсећа на то да је Министарство здравља Србије 2018. године потписало Споразум са италијанским Министарством здравља, којим се Србија обавезала да у року од 6 месеци врати дониран орган, али да ниједан орган није размењен.
Упркос томе је за све то време Србија несметано упућивала децу на кадаверичне трансплантације, све до фебруара 2022 године, када је стопиран пријем до даљњег. РФЗО је посетио Национални Центар за трансплантацију органа Италије са молбом да се изађе у сусрет и бар за децу која су хитна и немају живе доноре добијемо изузетак, док покушавамо да подигнемо систем донорства у Србији. Наша молба је прихваћена и дат нам је кратак рок од само пар месеци да почнемо размену, јер ће у супротном договор са нима бити трајно раскинут и та врата нам бити затворена, као сто су у овом тренутку затворена и сва друга, поручила је Лукић.
Она указује на то да су држава у РФЗО у настојању да обезбеди потребно лечење пре свега деци, потписали Протокол о сарадњи са једном од најбољих болница на свету из Лондона, која омогућава да страни доктори обављају трансплантације бубрега са живог донора код деце, док у Србији истовремено едукују наше стручњаке.
Кроз рад са пацијентима, директно смо упознати са проблемима који погађају и њих и њихове породице док пролазе кроз ове дуготрајне процедуре лечења, које су саме по себи комплексне и када се раде у својој земљи, а поготово је тешко када се раде у иностранству где су у тешким тренуцима без породице и пријатеља, у страној земљи, где се говори страним језиком. На овај начин ће пацијенти обавити лечење у својој земљи, уз помоћ врхунских светских стручњака, оценила је Лукић.
Ипак, како каже, и даље је безизлазна ситуација у 21. веку због недовољног броја донора, због чега се животи деце и одраслих доводе у питање.
Све то је показатељ да морамо под хитно да предузмемо кораке како би се обезбедили донори, јер времена нема, нема ни спремности других држава да дају органе за спасавање живота наших људи, то морамо сами да обезбедимо, закључује Лукић.
У сеоским амбулантама повремено неопходни психолози
Од следеће године почећемо да градимо здравствене станице по великим селима у којима ће моћи да се прегледа по три-четири хиљаде људи, а у њима ће осим породичног лекара, зубара бити и породични психолози, изјавила је Грујичић.
Она је навела да је повремени долазак психолога у сеоске амбуланте неопходан јер у селима има доста насиља над женама, као и вршњачког насиља.
Грујичић је у интервјуу за Блиц, говорећи о скраћивању листе чекања за операције, истакла да је, осим благовременог дијагностиковања пацијената који могу да сачекају месец-два, неопходно набавити потребну опрему у свим болницама да људи не морају да путују и најавила да ће свака болница до краја августа ове године имати скенер.
„Што се ортопедских операција тиче, морали бисмо да листе чекања контролишемо на сваких шест месеци, јер неки пацијенти у међувремену премину, неки не желе да се оперишу, а неки то ураде у приватним болницама. Овако стално имамо 25.000 људи на листи, а заправо не знамо право стање“, рекла је Грујичић.
Осврнула се и на акцију нишких лекара који су радили и викендима да би елиминисали листе чекања и навела да су они урадили шездесетак озбиљних кардиохируршких операција, док је, како је рекла, за то време „Дедиње“ урадило 702 радним даном, кардиохирургија Клиничког центра Србије 400, а Институт за кардиоваскуларне болести у Сремској Каменици више од 300.
Истакла је да је, када се виде ови бројеви, нишко склањање са листе чекања врло дискутабилно.
„Немам ништа против колега у Нишу. Поздрављам њихов ентузијазам, али признаћете да су ове цифре много веће“, рекла је она.
Када је реч о трансплантацији органа, навела је да није потребно да се гради никакав нови центар, већ да ће се проширивати листа здравствених установа где трансплантације могу да се раде, па ће, како је додала, трансплантацију срца, рецимо, радити „Дедиње“, Институт у Сремској Каменици и Друга хируршка клиника Клиничког центра Србије.
Извор: Танјуг
