Zbog isušivanja akumulacionog jezera na Tari dogodilo se OVO! Klizište je „pojelo“ put, kuće, šumu… Vlasnici su besni, a nadležni obećavaju pomoć i naglašavaju da ima nelegalnih objekata. MONDO ekipa je bila tamo.
Kada je Frensis Ford Kopola krajem 70-ih godina prošlog veka snimio film „Apokalipsa danas“ o užasu rata, nije mogao da pretpostavi da će naslov njegovog (antiratnog) filma citirati jedan penazionisani vojni oficir u Srbiji.
Nakon što su se na društvenim mrežama pojavile fotografije Zaovinskog jezera na Tari, a jedan od prvih ljudi koji je zavapio nad ovim prizorima bio je slavni odbojkaš Vladimir Grbić, MONDO ekipa se zaputila u Zaovine i zaselak Donji Mandići.
Jedno je videti nešto na fotografijama, a sasvim nešto drugo to videti uživo. Na samom ulazu u zaselak put je bukvalno prekinut, „pojeden“!
Foto: Mondo/Goran Sivački Dok smo silazili merdevinama i nekako se prebacivali sa komada zemlje na drugi, zatekli smo dušeke, veš mašine, pribore za jelo, kuhinjske aparate, servise, kutiju kocki šećera… Sve što su vlasnici vikendica i nekoliko meštana uspeli da iznesu iz kuća.
Pukotine u zemlji su iz sata u sat sve dublje. Bandere sa strujom su poklekle pred jačim. Nasred puta, tačnije nekadašnjeg puta, leži bandera, koja je „priznala poraz“, a dodatna opasnost su kablovi. Drveće iza zaseoka se „nakrivilo“, sve veoma podseća na film „Gospodar prstenova“ i zloglasni Mordor.
Jezero Zaovine su jedna od glavnih atrakcija Nacionalnog parka Tara. Problem je nastao kada je iz jezera naglo „izvučena“ voda i ovo je u poslednjih 20-ak godina najniži nivo vode na jezeru. Mada nadležni kažu da je poštovan dozvoljeni minimum.
Energetski stručnjaci ukazuju na opasnost ovakvog naglog isušivanja, jer je jezero na Tari formirano da u slučaju ispada nekog snažnog agregata uskoči u sistem dok se sistem ne stabilizuje. Ovakvo jezero, ističu, predstavlja čuvara stabilnosti energetskog sistema Srbije.
„Apokalipsa danas„, kaže nam penzionisani pukovnik Dragan Vasilijević, koji se zatekao u Mandićima baš kada smo i mi došli da uočimo razmere ove… pa, slobodno možemo da kažemo katastrofe.
Nadovezuje se krepki Milinko Mandić, starina od 84 leta, koji poput mladića savladava uzbrdice nastale klizištem terena.
„Naglo su ispustili vodu, da bi vratili dug za struju Grcima. Znamo mi to. Ako ugroziš svoju zemlju da zaradiš dinar, ti nisi zaradio ništa“.
Stalni boravak na mestu gde je rođen kao 11. dete u porodici, ovog čoveka je podmladilo. Istina, ima slušni aparat, ali njegova vitalnost je zadivljujuća. Cela leta „do mrtve jeseni“, kako kaže, stalno je provodio u Mandićima, pored jezera. Uzgajao je povrće, „najslađi krompir koji si mogao da probaš, bolji od bilo kog pečenja“…
„Ma voleo bih da se Tito vrati, da dođe, svi bi ga se uplašili. Bar polovina bi otišla na Goli otok„, ljut je Milinko.
Foto: Mondo/Goran Sivački Nakon što smo popili po rakijicu, jer „red je“, upitali smo Milinka šta će sad da radi.
Sleže ramenima: „Šta ću… ubi me ovo, čoveče. Možda ćemo da nosimo sve ovo na vrh brda, tamo imam livadu, ali nemam tamo ni struju, ni vodu. Moram da napravim nešto, da imam da obrađujem„, kaže nam ovaj čovek.
Sada čuva „stražu“, ne daju mu da radi, mada on kaže da bi mogao još. Ipak, ima zadatak – ako krene zemlja, upozorava radnike koji demontiraju kućicu tik pored potpuno nove koja je bila završena pre nekoliko meseci. I mi smo im nekoliko puta dobacili da bi bilo bolje da siđu sa krova, ali nastavili su ne obazirući se.
Foto: Mondo/Goran Sivački Mandići su planirali da tu naprave apartmane za izdavanje. Ali, zemlja je „progutala“ svih 20-ak kuća u tom zaseoku, a povremeno se čuje zlokobno pucketanje. I šuma iza kuće je „krenula“.
„Ovo ovde mi je bila vikendica. Ovo mi je dedovina ovde, ova mala kuća koju vidite je sagrađena pre 70 godina, mnogo pre nego što će napraviti branu. Uložio sam kapital da bismo uživali na dedovini… Imao sam ulaganje od 30.000 evra, a sad je sve otišlo“, kaže Milan Mandić, koga smo zatekli zajedno sa sinom i kolegama sa posla koji mu pomažu da spasu što se spasiti može.
U trenutku kada je počelo „pucanje“ njegov otac je bio u kući, zajedno sa još dvoje gostiju. Otac mu je spavao u kuhinji.
Uveo nas je u prizemni deo objekta, koji izgleda kao da će da se sruši svakog momenta.
„To je počelo u nedelju ujutro. U noći između subote na nedelju naglo su ispustili vodu, bar jedno 100 metara„, kaže nam Milan Mandić, dodajući da su bili nadležni, obišli teren, obećali im pomoć, mada oni baš u to i ne veruju.
Ogorčen je i penzizonisani pukovnik Dragan Vasilijević, inače po struci mašinac.
„Ovo je naša dedovina. Pre brane imali smo 11 hektara pod šumom. Kad se pravila brana 70-ih godina, isekli su šumu, prodali su je i nama nešto simbolično isplatili. Ovaj plac je bio mnogo lepo mesto, ne kažem, doneli su blagostanje ovim jezerom, ali ovako ophođenje sa revirzibilnim jezerom koje služi za ne daj bože… Ovde je bilo veliko naselje, a oni samo ispuste vodu i onda ostanu ove jezive padine, kao u američkom kanjonu. Bio sam zimus ovde i očekivao sam da će nešto ovako da se desi. Njihovo objašnjenje da su imali dug u struji koju su morali da vrate. Ako oni sa ovakvim jezerom treba da podmire dug, to je stvarno žalosno. Ovo služi za krize, pa kad su suše ‘povučeš’ jezero. Ne znam koliki im je nivo inteligencije kad su ispustili ovoliku vodu…“, priča on u dahu.
Srećom po njega, kaže, nije ulagao kao neki drugi.
„Ovde je bila vazdušna banja, barična komora. Ljudi nisu dolazili samo da se odmore, nego i da se oporave“, kaže on i pokazuje rukom na letnjikovac kojeg je zemlja takođe „progutala“.
„Sedneš tamo leti, pivce, pa uskočiš u vodu. Milina… Sada toga više nema“.
Ipak, istina ima još jednu stranu.
Ove vikendice i kućice se nalaze na terenu koji je, inače, od ranije podložan klizištu i na to su vlasnici bili upozoravani. Nešto slično se dogodilo pre 20-ak godina kada je zemlja takođe „proradila“, pa su oštećeni dobili obeštećenje.
Stradao je i riblji fond, na šta ukazuju iz Nacionalnog parka „Tara“ i apeluju da se ovako nešto više ne dešava. Ističu da se sve to dogodilo na 30-ak hektara i da ne postoji opasnost po Nacionalni park i da se „ne treba govoriti o nekakvim apokalipsama“.
Direktor „Drinsko-limskih hidroelektrana“ Mikajilo Zlojutro rekao je prethodnih dana da je zakon poštovan i da se jezero nalazi u zakonskim granicama. Takođe, poručio je da će svi koji su pretpreli štetu dobiti obeštećenje. Ali, dodaje da tu ima dosta nelegalnih objekata.
Nije želeo da kaže zašto je ovo baš sad urađeno, ali naglašava da EPS mora da se ponaša tržišno i da je ovo u korist ne samo Elektroprivrede i njenih zaposlenih, već kompletne Republike Srbije i svih njenih građana“.
Tvrdi i da voda iz veštačkog jezera nije naglo ispuštena, već da je to trajalo postepeno.
„Mi vršimo eksploataciju jezera u skladu sa vodnom dozvolom koju nam izdaje Republika Srbija. Vodna dozvola predstavlja niz zahteva koje moramo da ispunimo i na osnovu tih zahteva se definiše kota. Najniža kota po vodnoj dozvoli i to od 1982. godine, kada je puštena u rad reverzibilna hidroelektrana, iznosi 815 metara“, rekao je Zlojutro za RTS, ističući da je ovo tlo još ranije, pre izgradnje reverzibilne hidroelektrane, bilo podložno klizištu.
Foto: Mondo/Goran Sivački Opraštamo se od Mandića i usput dobacujemo Milanu, koji sa prijateljima odnosi potpuno novu drvenu građu.
„Vidimo se ovde, da popijemo rakiju kad sredite“, kažemo Milanu.
Odgovara uz gorki osmeh: „Ovde sigurno nećemo… Ma, šta ćemo, život ide dalje“.
/tekst, fotografije i video: Predrag Vujić, Goran Sivački, Petar Stojanović – montaža: Strahinja Stojanović/
