Из републичке касе за пољопривреду је ове године опредељено рекордних 149,5 милијарди динара, што је чак 7,5 одсто укупног буџета. Стручњаци се слажу да је ово највише новца који је издвојен за домаћи аграр. Ипак, упозоравају да ће, према плану, већина средстава отићи на решавање акутних проблема и помоћ произвођачима у превазилажењу кризе у коју су доспели због неколико лоших година када су климатске промене оставиле и велике последице на производњу хране.
Стручњаци су сагласни – аграрни буџет од 149,5 милијарди динара је историјски. Ипак, многи га сматрају и кризним, јер је последица изузетно лоших резултата које бележимо последњих година у домаћој пољопривреди. Од пада броја грла стоке, земљишног фонда до продуктивности и ниских откупних цена пољопривредних производа.
“У кратком року смо од земље која би могла да храни пола Европе, стигли до земље која увози млеко, месо, прерађевине, чаки и живу стоку и пецива. Мислим да је зато држава решила, што се народски каже, да одреши кесу и да пољопривреди посвети мало више пажње и мало више новца“, каже Жарко Галетин, агроекономски аналитичар.
Буџет за пољопривреду подељен је на пет сегмената – директна плаћања, мере руралног развоја, кредитну подршку, посебне и ИПАРД подстицаје. За директна плаћања намењено је чак 80 одсто буџета.
„То су мере које треба да угасе акутни пожар. Да помогну пољопривредницима да им се смање трошкови производње. С једне стране имамо напор за подизање производних капацитета и то се рефлектује у давању по хектару, а са друге стране ту је део да се смање трошкови производње кроз рефакцију за дизел гориво и за сертификовано семе. Када је 80 одсто буџета усмерено на директна давања, негде се морало закинути. Очигледно се закинуло у делу буџета који је требало да има развојну ноту“, објашњава наш саговорник.
Иако је за развој пољопривреде потребно другачије улагати новац из буџета, овогодишњи план трошења средстава је, према мишљењу Галетина, ипак, оправдан. Произвођачима се мора помоћи да превазиђу проблеме које им последњих година задају, пре свега, климатске промене. Само током 2024. године смо, подсећа, имали више од 40 тропских дана, скоро без падавина у дугом периоду.
„У таквим околностима, када имате велики пад производње и ненаклоњено тржиште у смислу ниских цена производа онда је очигледно наш пољопривредник у озбиљном проблему да елементарно занови производњу. Ово је изнуђен потез, али неопходан како би се произвођачи релаксирали“, објашњава овај агроекономски аналитичар.
Највећи део аграрног буџета је намењен за директна плаћања
И професорка Жаклина Стојановић са Економског факултета каже да су овогодишња средства из аграрног буџета доминантно усмерена ка директним подстицајима, док се годинама део који се односи на рурални развој у укупно опредељеним средствима смањује. Унутар директних подстицаја значајно је учешће за куповину семенске робе и горива, премија за млеко, давања по хектару или грлу стоке.
„Утисак је да је буџет обликован на основу захтева пољопривредника изражених кроз протесте у току 2024. године. Оно што треба разумети јесте да пољопривредници траже стабилност и бригу о њиховом пословању у тешким, кризним ситуацијама”, објашњава проф. др Жаклина Стојановић, декан Економског факултета у Београду.
“Тренутно стање у нашој пољопривреди последица је како општег немара и небриге о овом сектору деценијама уназад, тако и претходно донетих, проблематичних одлука у периоду пандемије и кризе на светском тржишту хране изазване ратним дешавањима у Украјини, уз све израженији, неповољни утицај климатских промена”, додаје наша саговорница.
Решавање наведених изазова је, каже, могуће уз снажније технолошко иновирање и функционално повезивање – удруживање или уговарање производње, укључујући и маркетинг уговоре који се реализују на берзи.
“Новац из аграрног буџета треба усмерити ка корисницима који могу да унапреде сопствену производњу и произведу храну у већој количини, на продуктивнији и ефикаснији начин него што су то чинили раније. То је услов свих услова – храна треба да буде доступна по нижим ценама за потрошаче како би био отворен простор за бржи економски раст и развој. У супротном, због великог учешћа трошкова хране у структури укупне потрошње просечног домаћинства у Србији, аграр са постојећим перформансама постаје камен око врата, јер ограничава простор за развој других тржишних сегмената”, сматра Стојановићeва.
Упркос субвенцијама храна је све скупља, а увоз све већи
Стручњаци упозоравају да је најважније да новац из буџета дође до пољопривредника у право време.
“Субвенције морају да буду помоћ пољопривредницима. Да дођу у праве руке и у право време. Јавни позиви се морају расписивати на време, а јако је битна и брзина исплате подстицаја. Да произвођачи пред пролећну сетву добију новац за гориво, за семе, за ђубриво. Веома су битне и контроле. Да се стане на пут онима који су до сада нелегално узимали новац“, каже Коста Рајевић, коментатор у листу „Пољопривредник“.
Пољоприврдници би од новца који добијају од државе требало да обезбеде боље услове за производњу и нове инвестиције. То би се позитивно одразило и на њихову зараду, али и на све потрошаче.
„Да ли је давање субвенција добро за нас потрошаче? За сада није. Без обзира што се дају подстицаји, храна је све скупља, а увоз хране је све већи. Ту треба да се направи ред“, додаје Рајевић.
Србији недостају два системска закона у пољопривреди
За агроекономског аналитичара Милана Пространа одлука о подршци сточарској производњи је више него добра, јер су у овој области резултати поражавајући. Пре 20-30 година Србија је извозила месо и месне прерађевине, а сада то увози у великим количинама. Додаје и да би за аграр у наредном периоду требало издвајати 10 одсто националног буџета. Да би се новац рационално трошио и да би и фармери и јавност у Србији имали увид у то потребно је, објашњава, донети два системска закона.
„Потребан је један којим би се амортизовали високи трошкови улагања у пољопривреду. Ту мислим на трошкове, што је и најављено, декларисаног семена и горива, али и садница, минералног ђубрива и средства за заштиту биља без којих данас не можемо. Треба утврдити проценте субвенција, а онда би се сваке године у скупштини одређивао обим пара за покривање тих процената подршке. То је битно због контроле. Аграрну политику водити кроз уредбе није добро“, наводи Милан Простран, агроекономски аналитичар.
Други закон, каже, треба да буде развојног типа, а то су развојне премије, попут давања по грлу стоке.
„Премија има развојни карактер, а регрес умањује трошкове производње. Ни једно, ни друго није део цене. Морамо да размишљамо о развојним пројектима. Треба отварати кредитне линије, пре свега, када су у питању системи за наводњавање и одводњавање. То су инфраструктурни пројекти којима се могу ублажити последице климатских промена, јер нама су, нажалост, запуштени канали. Ушли смо у инвестиционе зајмове, али имајући у виду трендове и кризу у храни, морамо да оспособимо инфрастуктурне објекте“, додаје Простран.
Изузетно је важно, упозорава, сачувати научне институте за производњу биља, али и обновити репро-центре које смо некада имали, како би се смањио увоз живе стоке.
Србија се, кажу стручњаци, налази на прекретници, на шта нас упозоравају и поражавајући подаци последњег пописа пољопривреде. Без снажније модернизације и тржишног повезивања пољопривредника неће бити могућ опстанак српског села. А на селу се, искуства развијених показују, нужно не мора бавити само пољопривредом, већ је могућ развој комплементарних делатности у оквиру руралне економије од којих се пристојно може зарадити и живети.
Аутор:Зорица Синадиновић
Извор:РТС
