За четири године колико живи у врлетима Ојковице код Нове Вароши, Албанка Зоге Лајтхиа препородила је кућу Тимотијевића. Супругу Радосаву родила је троје дивне деце, а свекру и свекрви Слободану и Јели унучиће. Дар су им са неба и велика радост, а страховали су да их неће дочекати.
Од граје и смеха малих Тимотијевића одзавањају засеоци који су се угнездили између брда, високо изнад Златарског језера. Најстаријем Бојану су четири године, Добривоје је напунио две, док Јована има тек шест месеци и мезимица је целог села.
– Не тако давно само из нашег засеока било је двадесетак ђака, а данас нема ни један. Моји Бојан, Добривоје и Јована су тренутно једини малишани у Тимотијевићима и Тановићима, а нема их ни у суседном Горњем и Доњем Трудову. Троје деце има доле у Батацима, али она су током школске године подстанари у Кокином Броду како не би пешачила на наставу. И ја већ зебем од Бојановог поласка у школу. Најближа му је у Јасенову, а до ње је седам и по километара у једном правцу – прича Радосав (45).
Припомогну им и деца: Зоге и Бојан
Дуго је Радосав у завичају тражио себи сродну душу. Када је коначно схватио да је то узалудан посао „притегао је опанке“ и кренуо на далек пут да тражи младу. Девојкама из Албаније пре њега оженио се велики број момака из села у западној Србији, па је и он одлучио да тамо потражи своју срећу.
Зорица, како из милошти зову кршну Зоге у кући и у селу, 12 година је млађа од супруга. У беспуће Ојковице дошла је из Торовице код Скадра.
– Вероватно ни она не би пристала да се уда за мене да је знала где долази – каже у шали Радосав.
–Имао сам ја девојака и овде, али ни једна није хтела да живи у селу. Искрено, уплашио сам се да ћу „забазати у године“ и остати вечно да момкујем, а таквих је доста у селу, па сам у одласку у Албанију видео једино решење. И хвала богу, нисам погрешио. Са Зорицом ме упознала њена сестра која је удата у Чачку. Пре него што је пристала да ми да руку своје ћерке, у Ојковицу јој је долазила и мајка, а ту јој је био и брат- прича Радосав.
Одмах по доласку у нови дом Зорица се прихватила сеоских послова. Одменила је болешљиву свекрву и у кући и у колиби, радила са супругом у пољу и око стоке…У почетку јој, каже, није било лако.
-Све то сам радила и као девојка јер сам и у Албанији живела на селу и у том погледу ми није било тешко. Али да се привикнем на сам живот у новој средини требало ми је сигурно годину дана. Доста је разлика у менталитету, навикама и обичајима, а и ова брда. Село у коме сам рођена је у равници, на око двадесетак километара од Јадранског мора и лепо се живело. У завичају имам мајку, три брата и снају, обрађују земљу и гаје стоку као и ми овде. Из мог села се у Србију удало десетак девојака – прича Зоге на солидном српском.
Тимотијевићи имају око пет хектара земље, а пољопривреда им је основни извор прихода.
-Имамо четири краве, а бели мрс за који је задужена Зорица углавном дајемо накупцима. Товимо и бикове за продају, кромпир смо ове године сејали на око пола хектара, а у врту гајимо поврће за своје потребе. Живот у селу није ни мало лак, има доста да се ради, али може и лепо да се живи. Само да нам је бољи пут до села- каже Радосав.
Живот у беспућу: Према Тимотијевићима
До засеока Тимотијевићи са свега пет стално настањених кућа води излокани друм. Колима се може само по сувом времену, али и тада уз велики ризик. У потрази за бољим животом млади су побегли у град, па је данас овде једва десетак житеља.
–Када падне први снег до нашег засеока се може једино пешице, а најближи пут који се зими како-тако чисти је на два и по километра изнад кућа. Одатле је до Јасенова још пет километара, а на супротну страну, преко Горњег Трудова до асфалта у Штикову три пута дуже. Где год да окренеш исто је, пут је пун рупа, канала и вододерина, а једина је веза између две месне заједнице. Није онда ни чудо што нам се Ојковица и околна села гасе. На огњиштима су остали углавном старци и нежење – јадају се Слободан (74) и Јела (73) Тимотијевић.
НИЈЕ ЈЕДИНИ: Радосав Тимотијевић није једини у нововарошком крају који се оженио девојком из Албаније. Поред њега урадила су то још четворица момака, а невесте су углавном из околине Скадра. Према подацима наџених општинских служби, у тих пет бракова рођено је осморо деце. Јозо (63) и Лена (45) Бојовић живе у Мишевићима, Илија (41) и Весна (25) Јелић у Дебељи, а Зоран (53) и Силвија (39) Иванковић у Љепојевићима, док супружници Милутин (41) и Зоје (24) Лапчевић живе у Радоињи.
- Жељко Дулановић http://www.varoske.net/vesti/676/s-albankom-u-bespucu-svio-gnezdo?fbclid=IwAR0jjmkgm0rmyfEcY55F7guQcEKIVkN3n0hO5h5AWazmKBvAt76SM_GO9ZY
