Četvoro Milikića i četvoro Rvovića poslednji su stanovnici prijepoljskog sela Biskupići, od kojih je samo jedan od njih u šestoj deceniji, svi ostali su stariji. I pored toga, kao i kada ih je u selu bilo više od 200, stočarstvo je glavni posao, i tako će, kažu, dokle god su na nogama.
Živorad, Milan, Milojko, Milica – četiri kuće, pola sela se obradovalo dolasku namernika – da progovore, da se nasmeju. Navikli su na oštre zime i sušna leta podno Zlatara. Uoči prvih snegova, napunili su drvljanike, štale i kućne ostave, u čemu im pripomognu i deca koja su otišla za boljim životom.
„Dole tvrdo, gore visoko, kud ćeš, ono kad puše, puše, kad pada, pada…Najlepše je kad dođe leto i proleće, to ti je kad procveta, kad propevaju ptice“, ističe Milica Milikić.
„Volim, ovde mi čist vazduh, dobra voda, radim sam, navik’o, ništa mi nije opasno, ko god dođe dobro doš’o. Petljam kolko mogu, imam tri krave, troje teladi. Ja neću da ih navađam u štalu, plaše mi se krave i sve kad oni dođu, obuču one fute, i ono, one se plaše“, dodaje Živorad Rvovoić.
Sedamdesetšestogodišnji Živorad je najmlađi među njima, te najčešće i prelazi do komšija – prvo do najstarijeg Milana, koji u 94. godini i dalje čuva kravu, zbog mleka, a i obaveza ga čini živim, dodaje starina.
„Imam dolje vrt, mene više košta vrt dok ga opremim nego što sa vrta smaknem, ali imam obavezu, razumješ ti, i probavim celo ljeto u tom vrtu, prođe mi vreme, ne mogu u kuću, kuća mi se navali na me ako niđe ne izlazim“, navodi Milan Rvović.
Ništa bez rada, saglasan je sa Milanom i Milojko, sa setom gledajući kako zarastaju livade u Biskupićima koje su njihovi djedovi krčili.
„Struja i put nam je najgori, malo neće ni da čiste zimi kad dobri padaju snijegovi, teško se i čisti to. Mi zabačeni vamo gore, na nas slabo ko glavu okreće“, navodi Milojko Milikić.
Zato se njih, ukupno osmoro u selu, u šest kuća, od samoće brane slogom, imunitet im jača trava Iva, koja kažu, od mrtva pravi živa, radujući se svakom namerniku i u ova zla vremena uz obavezne maske.
„Ja sam navikao u društvu, i navikli smo mi vođe pjesme i veselja i sve, ali toga nema…Ja nekad sam zapjevam, idem ćeram krave i pjevam, ha“, ističe Živorad Rvović.
Natalija Vidić RTS
