ODRIČU SE UŽINE DA BI BRATU KUPILI MLEKO

AUTOR  Vladimir Lojanica

Prošle sedmice sam upoznao Dušana, Iliju i Davida. Spojio nas je težak život koji oni žive. Divni i vaspitani dečaci iz Užica, ali muči ih teška nemaština. U Partizan se kunem (svi koji me znaju upoznati su koliko volim ovaj klub) da zaslužuju svaku pomoć i u svakom obliku je dobrodošla. Ko želi da pomogne može me kontaktirati. Hvala unapred u njihovo ime.

ODRIČU SE UŽINE DA BI BRATU KUPILI MLEKO

Što si u patikama izašao po ovom snegu, umokrićeš noge, – pitasmo, prekorismo dečaka u crnini koji nas dočeka 50-ak metara od kuće. Reče da se zove Ilija Kovačević i povede nas, vidno hramajući na desnu nogu, među zidove tuge u kojima provodi detinjstvo.
Oćuta, od stida, od čega bi drugo, to što je u patikama. A potpisnik ovih redova od sramote, kad u sekundi shvati šta je pitao dete, sam sebi htede da pregrize jezik brži od pameti. Da ima čizme, cipele, bilo šta prikladnije za sneg, obuo bi. Ali nema, shvatio je. Nemaš, Ilija, čega da se stidiš, tu smo da pomognemo, rekosmo mu.
Predstavi nam Ilija rođenog brata Dušana (16). I on u crnini. Dva dana pre našeg susreta sahranili su oca. Sa starom, polomljenom igračkom u ruci, u polovnoj odeći koju mu je poklonio neko, oko njih se vrzma David Rakočević, njihov četvorgogodišnji polubrat. Žive zajedno sa majkom Natašom u Zlatiborskoj ulici na brdu Zabučje u Užicu, u kućih propalih zidova i šupljih plafona. Sa njima je baka, Natašina majka, brinu o njoj bolesnoj.
Ilija zatvori vrata, ali ona kriva, ne mogu da „legnu“ na truli štok, pa se jasno vidi rupa dovoljno velika da kroz nju im u kuću prosvira iole jači vetar.
-Majka ne radi nigde. Dok je otac bio živ najviše smo opstajali od njegove pomoći. Davao je kad je mogao. I tad je bilo mnogo teško. A kako će biti od sad kad ga više nema – ne smemo ni da razmišljamo. Imamo pomoć od užičkog Centra za socijalni rad i ono nešto malo od penzije pokojnog dede koju je baba nasledila, – pričaju nam Dušan i Ilija, Natašini sinovi iz prvog braka.
Pojasni Nataša da ta pomoć Centra za socijalni rad iznosi 3.000 dinara i to na svaka tri meseca.
– Imala sam više, ali mi sada samo toliko mi pripada. Zato, objasnili su mi, što sam se odrekla očevine, zapravo mog dela kuće, u korist majke. A odrekla sam se jer nisam bila u mogućnosti da plaćam porez. Radila sam preko jedne agencije u velikom marketu, ali su mi dali otkaz jer sam se povredila i nisam mogla na posao. Na bolovanje i osugiranje nisam imala pravo. Majka primi 5.000 dinara mesečno, ostatak penzije joj odbijaju zbog kredita za spomenik koji smo podigli ocu, – kaže Nataša Kovačević.
Otac njenog najmlađen sina, Davida, njen drugi muž živi u Višegradu, 75 kilometara od Užica. Katkad, kad dođe da ga vidi, i on donese u novcu i hrani da pomogne.
-Preksinoć, kad smo došli sa očeve sahrane, majku umalo nije udario luster. Pao je tik pored nje jer su žice na koje je povezan odavno trule. U kupatilo je jezivo ući, sve je propalo od vlage, pločice otpadaju. Bojler je mali, jedva da jedno može da se okupa, a kamoli sve četvoro. Pritom pokvaren kao sve i drugo u kući. Frižider je odavno beskorisan, mašina za veš takođe, pa majka mora da pere ručno. Već je polugodište a ja još nemam sve knjige, nedostaje mi školski pribor, računar je odavno neispravan. I zamrzivač je u kvaru, da bi ga otvorili moramo sekirom da obijamo led koji se hvata sa spoljne strane. Televizor, onaj stari koji je odavno prevaziđen, je pred izdisajem, kvasi ga voda koja kaplje sa plafona, – jadao nam se Ilija Kovačević.
A onda progovorio i o još jednom problemu, njegovom, zdravstvenom. O onom zbog hramlje na jednu nogu.
-Zbog problema sa kičmom, koji vučem od rođenja, 18. februara me čeka operacija na Banjici. Lekari su rekli da ću morati da operišem i desnu nogu koja je 2,5 centimetara kraća od leve. Pitao sam majku kako da nađemo novac, jer operacija košta, ali mi je rekla da to nije naš problem. A znam da nema novac, – nastavio je Ilija.
Tog dana i on i Dušan, po ko zna koji put, u popodnevnu smenu smenu pošli su bez novca za užinu. Ostavili su majci da Davidu kupi mleko i „smoki“. Pitao je Dušan majku zašto je šporet upaljen, i da li je zaboravila da ga isključi, podsetivši je da im je dug za struju 16.000 dinara i da je 11. januar bio rok do kog su morali da ga namire. A nisu, čekaju svadi dan da dođu iz EPS-a i isključe im struju.

Фотографија корисника Vladimir Lojanica
Objasni mu Nataša da nije zaboravila da ugasi šporet, nego da u njemu podgreva pitu od sinoć, da njih dvojica ponesu po parče u školu. Upozori sinove da se ne približavaju delu sobe u kom je strujomer jer je iz njega, zbog loše izolacije, i juče opet varničilo.
Najveća je muka Dušanova što se stidi da u oronulu kuću, iz koje svaki kutak vapi za obnovom, dovede drugove.
-Spavam u sobi koja pripada našoj tetki, a koja je trenutno u Beogradu. Dušan i David su zajedno u drugom, teskobnom sobičku koji prokišnjava. Mama se grči na dvosedu. Imamo veliko potrkovlje, ali nemamo novac da ga osposobimo da se u njemu stanuje.

Фотографија корисника Vladimir Lojanica

Kako gore živeti kad kroz lamperiju ispod krova prodire voda, kad su zivodi vlažni, kad vetar šiba sa svih strana. Sanjam dan kad ću se preseliti u renovirano potrkovlje, opremljeno nameštajem, ne mora novim, samo da nije pocepano i ubuđalo. Iznad svega želim da imam taj moj kutak, – iskreno nam je pričao Dušan Kovačević.
Za odeću se ne žale. Kažu, imaju šta da obuku. Doduše, sve što nose na sebi nosio je neko pre njih.
-Majkina ujna nam šalje iz Grčke polovnu garderobu koja je tesna njenom sinu. Ne pamtimo kad smo šta kupili novo da se obučemo, ali odeća nam je sada najmanji problem, – vele braća, vaspitani dečaci.
I račun za telefon im je veliki. Kažu, nije to zbog neobaveznih razgovora u dokolici, nego što im majka svaki dan zivka svakog ko na oglasima ponudi bilo kakav posao. Ali posla za nju nema.
David bi na jesen trebalo da krene u vrtić. Terao je po svom dok smo pričali sa njegovom majkom i polubraćom, pošto – poto je insistirao da mu kupe „smoki“. I hteo i on po koju reč o onome što želi a ne mogu da mu priušte.
-Loptu, bicikl, automobil na baterije, bojice, sanke, kamion….
I sto je stvari koje ispunjavaju detinjstvo i koje njegovi vršnjaci spomenuo, nema koju nije. Dobio je „smoki“, a njegova polubraća po komad pite za užinu.

Фотографија корисника Vladimir Lojanica
V.Lojanica

Ostavite odgovor