Две трећине незапослених високообразованих особа у Србији има диплому друштвено-хуманистичких и сродних наука, четвртина њих поседује диплому природних или технолошких факултета, док само једанаест одсто незапослених има диплому медицинских наука, сведочи истраживање Националне службе за запошљавање. Истовремено, анализа индекса бруцоша који су факултете уписали академске 2015/2016. године сведочи да наш високошколски систем производи управо оне кадрове који имају проблем са запошљавањем. Наиме, преко половине академаца уписало је те године друштвено-хуманистичке науке, 38 одсто њих стекло је индекс природних и технолошких факултета, док је девет одсто бруцоша уписало неки од медицинских факултета. Ситуација је парадоксалнија када су у питању самофинансирајући студенти – чак 56 одсто њих плаћа студије на факултетима са чијим је дипломама најтеже наћи посао.
„Иако је реч о веома грубим подацима, они ипак показују да наше образовање нема друштвено-корисну политику приликом уписа. Уписна политика није усклађена са тржиштем рада и једину корист од ње имају факултети. Наиме, највећи део прихода факултетима долази од студената, при чему нема велике разлике да ли тај новац доспева посредно, односно из буџета, или је реч о школаринама које плаћају родитељи, односно сами студенти. Стиче се утисак да наша уписна политика не постоји, већ је она највећим делом диктирана жељом високошколских установа да упишу што више студената, без обзира на друштвене потребе. Будући да се на упис не може утицати, наше високо образовање константно производи велики број кадрова за које се унапред зна да за њих нема посла. Тако се генерише једна велика група незадовољних младих људи који се одлучују за одлазак у иностранство, али не зато да би се тамо запослили у струкама за које су се школовали, већ да би обављали неке (понекад и било какве) послове. Статистички посматрано, они јесу високообразоване особе, али њихово образовање није реализовано ни у земљи ни у иностранству”, упозорава др Владица Цветковић, професор Рударско-геолошког факултета у свом раду под називом „Млади у науци и високом образовању: останак или одлазак са повратном картом” који је објављен у зборнику САНУ „Ка бољој демографској будућности Србије”.
Одговор на питање – због чега млади уписују факултете са којима је тешко наћи посао није једноставан, али др Цветковић истиче да потражњу за одређеним факултетским програмима не узрокује само жеља студената за квалитетним универзитетским образовањем. Наиме, преко половине бруцоша долази из средњих стручних школа које школују за занимања која немају вредност на тржишту рада. Зато велики број свршених средњошколаца уписује факултете, не водећи рачуна о томе колико ће њихово знање бити применљиво. Када се овакав приступ средњошколаца, који је диктиран жељом за било каквом дипломом сусретне са високим образовањем, у којем су високошколске установе финансиране искључиво према броју уписаних, па имају жељу за било каквим студентом, резултат мора бити стихијска производња великог броја било каквих високообразованих особа. Крајњи резултат је чињеница да велики број диплома нема употребну вредност ни у Србији ни у иностранству, па млади одлазе у емиграцију и тамо раде послове за које су потребне ниже квалификације, закључује др Владица Цветковић.
Он у свом раду скреће пажњу на чињеницу да у Србији студира око 260.000 студената – око 215.000 на универзитетима и око 48.000 на високом школама, при чему само 12 одсто студира на приватним високошколским установама. Подаци такође говоре да само 38 одсто академаца студира о трошку државе, док скоро две трећине њих своје студије плаћа. Са око 37.000 студената на милион становника Србија и даље заостаје за европским просеком који износи преко 40.000 на милион становника. Ни по броју високообразованих особа млађих од 40 година нисмо достигли европски просек – тако у категорији 25–34 године имамо 25 одсто особа са дипломом факултета, а просек земаља ЕУ износи 37 одсто особа. Статистика није боља ни када је у питању проценат високообразованих у групацији од 35 до 44 године јер подаци говоре да само 19 одсто њих поседује факултетску диплому, док просек у земљама ЕУ износи 29 одсто.
Истраживање Министарства за демографију и популациону политику, које је урађено на узорку од 11.013 студената државних и приватних факултета у Србији даје нове поводе за забринутост, јер трећина њих планира да емигрира чим дипломира, а преко 90 одсто родитеља их подржава у овој одлуци. Осим тога, сваки четврти академац изјављује да ће да се исели „без обзира шта да се деси у Србији”. Посматрано по регионима, највећу мотивацију за одлазак имају млади из региона јужне и источне Србије.
