U prethodnoj školskoj godini Ministarstvu prosvete prijavljeno je 710 situacija nasilja trećeg nivoa, dok je od početka ove školske godine bilo 75 takvih prijava.
A šta zapravo znači nasilje trećeg nivoa?
Prosvetne vlasti pojašnjavaju da je to najviši stepen nasilja. Prvi i drugi nivo se rešavaju u okviru škole, dok je za treći nivo nasilja potrebno uključiti i druge institucije – Centar za socijalni rad, zdravstvene ustanove, policiju, obavestiti Ministarstvo prosvete. Koji nivo nasilja je u pitanju procenjuje Tim za zaštitu od nasilja koji ima svaka škola.
Ukoliko se analiziraju prijave tokom prošle godine vidi se da je najviše bilo prijava fizičkog nasilja (85 odsto) kome najčešće prethodi verbalno, psihološko ili digitalno nasilje.
Roditelji gube poverenje u školu
Učenik osmog razreda u Osnovnoj školi Drinka Pavlović u Beogradu trpeo je vršnjačko nasilje u školi. Sve je kulminiralo početkom ove školske godine, kada ga je nasilnik fizički napao na hodniku. Iz straha za njegovu bezbednost roditelji su ga krajem septembra premestili u drugu školu, dok je nasilnik ostao u Drinki.
Protiv nasilnog dečaka OŠ „Drinka Pavlović“ vođen je dva puta disciplinski postupak, a uprava škole kaže da su imali nebrojeno razgovora sa njim, ispoštovane sve procedure koje sistem predviđa u ovakvim slučajevima.
„Ali džaba sve što mi uradimo, kad se on vrati kući gde se njegovo ponašanje toleriše i naziva prihvatljivim. Nama su bukvalno vezane ruke. Ako se njegov otac ponosi takvim ponašanjem, a zakon je na strani roditelja, šta mi kao škola još tu možemo da učinimo„, rekla je nedavno direktorka OŠ „Drinka Pavlović“ Nataša Vasić za Telegraf.
To nije usamljen slučaj.
Školska psihološkinja Branka Tišma kaže da su u nekim situacijama roditelji prinuđeni da ispišu decu žrtve nasilja iz škole, kako bi ih sačuvali.
„Žrtva se ispisuje ukoliko nasilje dugo traje, a da ništa nije preduzeto ili sve što je preduzimano nije dovelo do promena. Dete ima pravo na novu socijalnu sredinu, da ono samo prema drugima gradi drugačije odnose, ima drugu šansu. Razumem roditelje koji to urade. Prosto traže drugu šansu za svoje dete da samostalnije odrasta, samosvesnije odrasta. Ako nasilje dugo traje, onda se ono širi. Postoje i te pasivne varijante nasilja, kao što su podsmeh. Nekada mora i tako nešto da se uradi da bi se svi sačuvali„, kaže Tišma za Euronews Srbija.
Da se takve situacije dešaju u praksi potvrdio je i Dragan Filipović, rukovodilac Beogradske školske uprave. On je za RTS naveo da se to dešava zato što vaspitno-disciplinski postupak za dete koje je nasilnik traje u početku bar mesec dana.
„To se dešava kada nema dobru komunikaciju sa roditeljima, koji ne žele da dođu u školu na razgovor, pa taj deo procesa traje više dana„, naveo je on.
Roditelji najvažnija karika
Osim fizičkog vršnjačkog nasilja, škole u poslednje dve godine sve učestalije prijavljuju digitalno nasilje i porodično nasilje.
Milja Krivukuća iz Ministarstva prosvete kaže da nema značajnog porasta vršnjačkog nasilja, ali da se može reći da su škole sada „ažurnije i senzitivnije“. Navodi da su roditelji najvažnija karika u rešavanju nasilja u školama i da praksa pokazuje da svi problemi mogu da se reše kada postoji saradnja škole i porodice.
„Neki problemi se rešavaju sporije jer je promena ponašanja proces, ali kada su roditelji saradnici, onda tu ima rešenja. U svim situacijama koje su nerešene ili teške, došlo je do nekompatibilnosti škole i porodice. Kada kažemo porodice to mogu biti i roditelji dece koja vrše nasilje, ali nekada i roditelji dece koja trpe nasilje. Uz svo naše razumevanje njihovih strahova i brige, neophodno je da oni budu saradnici škole„, navela je Krivokuća za Euronews Srbija.
Nisu retki slučajevi da se žrtve nasilja ispisuju iz škole, jer roditelji nemaju drugo rešenje. Krivokuća navodi da se to dešava kada ne postoji saradnja i poverenje u školu.
„Roditelji iz različitih razloga mogu da ispišu decu. Ne kažem da ne postoji nezadovoljstvo koje može da kulminira usled neke situacije. Svaka situacija je priča za sebe. Škole imaju autonomiju i nije naš cilj da imamo kontroloru nad svakim prosvetnim radnikom, jer su oni edukovani i profesionalci su„, navela je ona.
Pojašnjava da je krajnja mera da se učenik koji vrši nasilje prebaci iz jedne škole u drugu, a moguće je prebacivanje iz jednog odeljenja u drugo. Reč je o delikatnoj meri koja se pažljivo koristi. Dodaje i da je važno da ukoliko dete koje vrši nasilje prelazi u drugu školu, da ne nosi „etiketu nasilnika“ sa sobom, jer se tako otežava promena u njihovom ponašanju.
