Sve što se radi za Badnji dan i Božić u skladu je sa tradicijom i narodnim verovanjem, a radi se da bi ukućani bili zdravi, da njive i voćnjaci dobro rađaju i da se stoka množi.
Na Božić je Radovan Glavonjić iz Bistrice na nogama još pre prvih petlova. Ovde se veruje da će onaj ko porani 7. jaunura biti vredan cele godine, pa će u cik zore izbuditi i ostale ukućane. Tek pošto svakom nareže po parče pršute, izaći će ispred kuće i baciti pogled u nebo. Ako se na njemu vide zvezde, ne valja.„Sačuvaj me Bože vedrog Božića i oblačnog Đurđevdana“, kažu u novovaroškom kraju, a u ovoj poštapalici sabrano je vekovno iskustvo predaka.
„Veruje se da će, ako je oblačno na Božić, te godine dobro roditi voće. Ako na Božić još pada sneg ili kiša, sve što se posadi i poseje primiće se i biće berićetna godina. A to je za ovdašnjeg seljaka možda i najvažnije. Bistrička kotlina je poznat voćarski kraj. Najviše se gaji šljiva, a proizvodnja i prodaja rakije meštanima je značajan izvor prihoda. Dobro uspeva i povrće, pa kada i ono dobro rodi, nema veće radosti“, kaže Glavonjić.
Tradicija i narodna verovanja radi napretka
U selima oko Nove Varoši i celoj jugozapadnoj Srbiji mnogo je običaja vezanih za Božić i Badnji dan. Sve što se u ta dva dana radi u skladu sa tradicijom i narodnim verovanjem, radi se da bi ukućani bili zdravi, da njive i voćnjaci dobro rađaju i da se stoka množi.
„Radi zdravlja i napretka, na Božić se zorom okade svi ukućani, cela kuća, ali i pomoćne prostorije, kao što su mlekar, sušara za meso. Kadionicu sa tamjanom domaćin zatim nosi i u štalu, gde okadi objekat i stoku koja je u njemu“, kaže Mića Raketić iz Draževića.
Česnica krije seoske poslove
Za božićni ručak obavezno se sprema česnica od presnog testa. U nju se stave novčić i razne figurice napravljene od prve ljuske i grančica badnjaka. Svaka figurica simbolično predstavlja po jednu vrstu seoskog posla, a tako se rasporede u česnici da svako od ukućana dobije po jednu. Veruje se da će ko šta „izvuče“ u česnici to raditi cele godine.
„Voda od pranja posude u kojoj se mesila česnica ne prosipa se u kanalizaciju, već se sa njom zaliju mlade voćke. Veruje se da će to leto svako zaliveno stablo dobro roditi, toliko da se grane saviju od roda. Odlomljenim grančicama, koje se ne iskoriste za pravljenje figurica za česnicu, zakiti se štala, tako što se grančice stave iznad ulaznih vrata ili zadenu za rog na krovu, a sve kako bi staje cele godine bile pune blaga“, kažu domaćice iz sela na Zlataru.
Trpeza puna đakonija, ostavi za stoku
Božićni ručak je dobra prilika da se na njemu okupe ukućani, a trpeza je bogata raznim đakonijama. Pored česnice, obavezni su sveća, pečenica, suvo meso, pita i slatkiši. U pojedinim zaseocima sprema se i cicvara u čijoj se masnoći ogledaju čeljad kako bi bila zdrava tokom cele godine.
U Planinskim selima gde se meštani uglavnom bave stočarstvom, običaj je i da se stoka počasti ostacima sa božićne trpeze.
„Mrve i ostaci hleba se nakon božićnog ručka pokupe sa trpeze, pomešaju se sa soli i prospu po senu, kojim se taj dan hrani stoka. I to su božiji stvorovi, a kod nas se veruje da će stoka koja se ‘zasladi’ na ovaj način cele godine biti napredna i da će rađati zdravo potomstvo. U pojedinim zaseocima ne dozvoljavaju da sveća sa božićne trpeze izgori do kraja. Ostatak se čuva u kući, pa se tokom godine pred vremensku nepogodu iznese na najviše brdo. Meštani veruju da će tako ‘oterati’ grad i oluju od sela i sačuvati letinu“, priča Neđo Grujičić sa Murtenice.
Kako se stoka štiti od vukova?
A pored vremenskih nepogoda, stočarima glavobolju zadaju i divlje zveri. Meštani kažu da su ih pune šume, pa skoro da nema dana a da ne strada po neka ovca, koza, kokoška.
„Na Badnje veče, uoči Božića, ispred vrata štale rasklope se grebeni za raščešnjavanje vune i onda se obiđe tri puta oko štale. Zatim se grebeni sklope i sklone na odeđeno mesto do sledećeg Božića. To se radi da bi se stoka zaštitila od vukova“, kaže Mišo Obućina rodom iz Bukovika.
Da li će u selu biti svadbe, određuje se na Božić
U planinskim selima sa surovom klimom život se polako gasi a sa njima nestaju i mnogi običaji. U pojedinim se, kažu gorštaci, svadbena pesma nije čula godinama. Sve manje je i dece, zatvaraju se škole, a na ognjištima su ostali uglavnom starci i neženje. A da li će u godini koja sledi u selu biti svadbe i ko će pred matičara, meštani „određuju“ na Božić.
„Kosti koje ostanu na trpezi od božićne pečenice ne bacaju se, jer se veruje da će upravo one ‘reći’ da li će uskoro u selu biti svadbe. Svaka koska se ‘nameni’ određenom momku ili devojci, pa se onda koske poređaju na kućni prag i pusti se pas da bira, a svaka seoska kuća ima po jednog vezanog u dvorištu. Čiju kosku pojede taj će, ili ta, te godine stati na ‘ludi kamen’. Dešavalo se da pas odabere jednu kosku, odnese je pa je onda vrati i uzme drugu da pojede. I kažu da tu nema omaške. Čiju kosku odabere, slobodno može da priprema svadbene darove“, pripoveda Milan Janković iz Rasničkog polja u donjem toku Uvca.
Diplomirao na FPN. Tokom tri decenije koliko je u novinarstvu, bio je dopisnik mnogih nacionalnih medija. Omiljene teme su mu iz života meštana planinskih sela, a duboko veruje da nema raja bez zavičaja.
