Велика је част за српску кошарку да има још неког у чувеној Кући славних у Спрингифлду. После Дражена Далипагића, професора Александра Николића и Боре Станковића, Владе Дивац је ушао у Кућу славних и том приликом приликом одржао говор који ће се памтити.
„За мене је, када се о кошарци ради, то заправо о љубави. Добра ствар је што сам уз себе имао мог агента, Марка Флечера, да успуд зарадим и неке паре“, почео је Дивац уз осмех, али и исту такву реакцију целе хале испуњене кошаркашким легендама.
Говор је наставио управо истицањем важности љубави:
„Мислим да вам љубав даје слободу и снагу да онај најбољи део себе делите са другима и да их инспиришете. Љубав вам даје моћ да од немогућег правите могуће. Као и у животу, и у кошарци морате да дајете да бисте добили. На терену не дајете од себе само лопту некоме другоме, дајете физичку и психичку снагу, улажете у то своју страст, таленат, веру у саиграче. Тако се та моћ умножава и цела екипа побеђује“, наставио је наш некадашњи репрезентативац.
О дефиницији кошарке потом је рекао следеће:
„Кошарка вам је на потпуно супротном крају од себичности. Она почива на давању, на бризи једних за друге. Као и у животу, да бисте били успешни у кошарци, морате понекад да идете до крајњих лимита. Али, оно што увек морате је да склоните у страну ‘ја’ и да усвојите ‘ми’. Јер, као што сви знамо, нема слова ‘ј’, ‘а’ у речи ‘тим’. Ваше такмичење увек се огледа кроз ваше предности и слабости. Без победа али и без пораза, не можете да успете у кошарци. Она не искључује, она укључује“, рекао је Дивац.
О укључивању је управо говорио у следећем сегменту:
„Кошарка укључује људе различитог порекла, расе, националности… Захваљујући визији Џерија Веста, ја сам један од првих страних кошаркаша који су драфтовани и заиграли у НБА лиги. Тај ризик, да отворите врата нечем новом, омогућио је Џерију Весту да мени оствари снове. А у том процесу, НБА је постао од ‘америчког сна’ највећи кошаркашки бренд на планети. Хтео бих да се захвалим људима који су помогли да се ово деси и да овде стојим пред вама“, истакао је Дивац.
Тада је набројао следеће личности:
„Хвала мојим тренерима из Југославије. То су Никола Опачић, Киме Богојевић, Дуле Вујошевић, Крешо Ћосић, (Светислав) ‘Кари’ Пешић, Дуда Ивковић. Хвала мојим саиграчима са којима са играо у Европи, неки од њих су ту сада – Дино Рађа, Добраш, Никола Лончар…“, рекао је Дивац и застао.
А онда се сетио крвавог распада Југославије и овим речима изазвао аплауз целе дворане:
„Иако су политика, рат и мржња покушали да нас раставе, нису успели у томе. Нису знали да је наша љубав једних према другима јача од те мржње које су пробали да нам уграде. Људи Балкана су као једна дисфункционална породица. Можемо ми да се бијемо и свађамо, али на крају крајева – ми јесмо породица“, поручио је Владе Дивац.
Он се захвалио својим НБА тренерима, саиграчима попут Криса Вебера и Пеђе Стојаковића који су били у дворани, те породици.
„Хвала, наравно, свим мојим навијачима, широм света. Хвала за љубав, енергију и подршку, нарочито за моје навијаче из породице Лејкерса и Кингса. Хвала и свим љубитељима кошарке из Србије“, рекао је на енглеском, па на српском изговорио „Хвала!“.
На крају, говор је завршио следећим речима:
„Кошарка вам је као живот, игра. Зато, хајде да играмо најбоље што можемо док смо још ту, уз љубав, саосећање, несебичност, фер-плеј и подршку једни другима да будемо боља људска бића. Хвала вам!“, закључио је Владе Дивац.
Ко је Владе Дивац?
Владе Дивац је један од само седам НБА играча који су у историји најјаче лиге на свету каријеру завршили са више од 13.000 поена, 9.000 скокова, 3.000 асистенција и 1.500 блокада.
Рођен 3. фебруара 1968. у Пријепољу, каријеру је почео у Слоги, потом наступао за Партизан, а од 1989. у НБА лиги за Лејкерсе, Шарлот, на кратко за Црвену звезду, па од 1998. за Сакраменто Кингсе све до 2004, када је прешао у Лејкерсе за последњу годину играчке каријере, током које је наступио и на једном НБА Ол-стар сусрету (2001.).
Са Партизаном је био првак некадашње Југославије (1987) и освајач Купа СФРЈ (1989), као и, тада међународног, Купа Радивоја Кораћа (1989). Са репрезентацијом Југославијом је остварио праву жетву медаља.
Злата је освајао са јуниорском селекцијом на У18 првенству Европе 1985, два са У21, младом репрезентацијом (1986. европско, а 1987. светско у чувеном походу екипе Светислава Пешића у Бормију), има две олимпијске сребрне медаље (1988. и 1996.), али и важна сенорска злата. Трипут је био члан репрезентације која је постајала шампион Европе (1989, 1991. и 1995), а двапут је био и првак света – 1990. у Аргентини и 2002. у Индијанаполису.
Један је од само четири кошаркаша из Европе (уз саиграча из Кингса, Пеђу Стојаковића, те Дражена Петровића и Зидрунуса Иглаускаса) чији је дрес повучен из употребе у НБА клубу. Био је председник КК Партизан, скаут Лејкерса, радио у управи Реал Мадрида, био 2008. саветник за хуманитарна питања у Влади Србије, председник Олимпијског комитета наше земље од 2009. до 2016, а тренутно ради као спортски директор „краљева“ из Сакрамента.
