Верници СПЦ данас славе Савиндан, празник посвећен утемељитељу српске верзије православља и просветитељу Светом Сави, који се одрекао световног богатства и моћи али ипак стекао легендарну славу. Зашто је „највећи син српског народа“?
Празник Светог Саве један је од највећих храмовних и породичних празника. Проглашен је за школску славу („Свети Сава, школска слава“), али светкују га и многе занатлије и чобани.
ЛЕГЕНДА И НАРОДНИ ОБИЧАЈИ
Бројне су анегдоте и приче о Светом Сави, али је српски народ испрео и праве легенде, у које је унео и елементе многих других прича и обичаја.
Слушајући све што је испредено о овом свецу могло би се помислити да пре Светог Саве, а рођен је средином XИИ века, Срби нит’ су ишта знали нит’ умели. Свети Сава је путујући Божји човек – заводи ред и благостање, учи народ како да оре, копа… Кресањем огњила како да добије ватру, жене учи да кувају, месе хлеб, ткају, плету, праве сир и кисело млеко, коваче да кују гвожђе, како се сади лоза, како се добија вино…
Многи српски народни обичаји око Светог Саве везани су за стоку и за страх од вукова.
У таковском крају се прича да су сви вуци – пси Светог Саве. Чак да он вуковима одређује које торове смеју да нападају зими.
Стока се пред Савиндан није смела терати у шуму због страха од вукова, јер би то за њу било погубно, а тих дана се ништа није радило сечивом, па бритве нису отваране да би вуцима чељусти остале склопљене. Жене нису смеле ништа да боје у црвено да вуци не би клали стоку.
Да би умолили свеца да вукове окрене од њиховог стада, Свети Сава се у многим крајевима прославља веома свечано, после седмодневог поста.
Свети Сава не само да „господари“ српском земљом већ и – небом. Међу народним веровањима је и то да „ако на Светог Саву грми, десиће се нешто судбинско“.
Тиме је српски светац, придодавањем муње и грома као божанске опомене и оруђа, уздигнут у ниво паганских богова (античких Зевса, Јупитера, словенксог Перуна, скандинавског Тора…).
Један од примера „грмљавине на Светог Саву“ је и из народне песме о буни против дахија (1804. године).
У Чачку је био обичај да мајке које имају школску децу спремају на овај дан жито.
Сава је и српски Мојсије. јер верује се да где он дотакне штапом камен, ту се појављује извор са лековитом водом. Отуда бројни лековити извори са његовим именом: од врела код манастира Савинац у таковском крају на реци Дичини, до истоименог извора код Ужичке Пожеге.
Ο Савиндану не само да се не раде тежи послови, већ у неким крајевима се не ради ништа, а негде чак посте целу седмицу пре Савиндана.
КО РАДИ НА СВЕТОГА САВУ…
Прослављање успомене и празника Светог Саве отпочео је у српским земљама под Турцима, најпре у црквама а тек се касније развила у народну свечаност.
Кнез Милош је наредбом од 5.фебруара 1827. Прогласио Дан Светог Саве за нерадни, а онима који не би тог дана дошли у цркву или дућан затворили одредио да „не само глобу цркви плате,но и апсом и телесном казном каштиговани буду“. Намесништво кнеза Михаила Обреновића одредило је 2. јануара 1840. да се Свети Сава сматра школским патроном.
ПРИНЦ РАСТКО, МОНАХ САВА
Свети Сава је рођен као Растко Немањић, син великог српског жупана Стефана Немање, рођен је 1169. године. Био је рашки племић из владарске породице Немањића, утицајни дипломата и први српски просветитељ и архиепископ аутокефалне српске жичке архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник.
Као младић је жудео за духовним животом и зато је одбегао у Свету Гору. И сам Стефан Немања је за њим дошао у Свету Гору, замонашио се и умро као монах Симеон.
Растко, који је узео монашко име Сава, био ј толико добар дипломата да је, искористивши царско зазирање од римског папе а патриајрха васељснског од коолеге из Охрида, издејствовао код никејског цара (Никејско царство је у то доба словило као насленик Ваизантијског) и патријарха васељенског пуну независност Српске цркве, и постао њен први архиепископ.
Свети Сава и његов отац установили су манастир Хиландар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по српској земљи.
Мирио је своју браћу, завађену око власти, мирио је Србе са њиховим суседима. Стварајући Српску цркву, истовремено је стварао српску државу и културу.
Умро је у Трнову у време цара Асена, разболевши се после службе на Богојављење, 12. јануара 1236. године.
Краљ Владислав пренео је његове мошти у манастир Милешеву, а Синан-паша их је оскрнавио и спалио на у Београду, 27. априла 1594. године.
Savin pakt s Đavolom
Jedna od narodnih legendi kaže vide Sava kako se ljudi muče da samelju/istucaju žito, pa reši da im olakša. Napravi svetac vodenicu, ali mu je za „punjenje“ trebala đavolja pomoć. Đavo je tražio naknadu – da jedan dan vodenica bude njegova, da bude ortak. Sava mu dade Badnji dan, kad se obično i reke smrznu. Otad vodeničari na taj dan ne melju, a zahvalan narod na Savindan mesi pecivo od belog brašna i u crkvi ga deli deci.
„Vaskrsnuće“ posle 45 godina
Za vreme socijalističke Jugoslavije Sveti Sava se nije službeno slavio, jer su komunisti taj praznik ukinuli kada su zauzeli vlast 1945. godine. U škole je ponovo vraćen 1990. godine. U školama je taj dan radni, ali nenastavni. Kao školska slava obeležava se u školama u Srbiji i Srpskoj.
Извор:mondo.rs
ADVERTISEMENT
